Tatari – srpski Poni ekspres

Legendarni „Poni ekspres“, čiji su kuriri povezali istočnu i zapadnu obalu Sjedinjenih Država, postojao je svega 18 meseci – od aprila 1860. do oktobra 1861. godine. Relativno kratko, u odnosu na period od bezmalo 500 godina, tokom kojeg su naši tatari na konjima prenosili diplomatsku poštu između Beograda i Carigrada. I dok su se jahači „Poni ekspresa“, po principu štafete, menjali na svakih 120 do 160 kilometara, tatari su jahali i preko 900 kilometara bez odmora.

Tatarin i surudžija, akvarel Karla Gebela, PTT muzej. U pozadini se vidi Beograd

Nekoliko stanica „Poni ekspresa“ sačuvano je do danas i pretvoreno u svojevrsne muzeje, a Amerikanci su podigli i desetine spomenika u čast ovih neustrašivih jahača, o kojima je ispisano i snimljeno na stotine knjiga i filmova. Kod nas, jedini „podsetnik“ na postojanje tatara – pismonoša su klupa ispred zgrade Glavne pošte u Beogradu, sa pločicom na kojoj su ispisane godina rođenja i smrti Riste Prendića (1800 – 1892), poslednjeg srpskog tatarina, i ulica posvećena tatarinu Bogdanu Đorđeviću.

Jedna od brojnih slika jahača Poni ekspresa (slika levo), klupa ispred Glavne pošte u Beogradu posvećena poslednjem srpskom tatarinu Risti Prendiću

Tatari, diplomatski kuriri, nosili su diplomatsku poštu ne samo prema Carigradu, Travniku, Solunu ili Vidinu, već i važnu poštu za nahije po Srbiji. Rista Prendić je u svojoj 67. godini (što je u to vreme bila duboka starost), doneo sultanovo pismo da se dozvoljava povlačenje turske vojske iz Srbije. U martu, po snegu, prejahao je preko 900 kilometara od Carigrada do Beograda.

Rista Prendić, diplomatski kurir Kneževine i Kraljevine Srbije (slika levo), Carigradski drum (desno)

– Kada je Rista stigao u Beograd, Anastas Jovanović, dvoroupravitelj kod kneza Mihaila, video ga je kako dolazi i pitao: Šta ti je, Risto? A ovaj mu je odgovorio: Samo kod Kneza. Ponudio se Anastas još jednom da preda pismo umesto njega, jer je Rista bio strahovito umoran, ali je stari tatarin jednako odgovarao: Ne, ne, samo kod Kneza. Pozvali su Kneza, a Rista mu je predao pismo i pao od iznemoglosti. Vrlo lako je tada mogao da umre. Spasli su ga tako što su ga zatrpali u veliko korito sa kukuruznim brašnom, gde je ostao 30 sati. Budili su ga na svakih tri, četiri sata i davali mu po jedno rovito jaje i malo francuskog konjaka i on je preživeo – kaže Milorad Jovanović, kustos u PTT muzeju.

Tatar – kafa

Razdaljina od Beograda do Carigrada u ono vreme se prelazila za oko 186 sati putovanja. Kada su obični ljudi putovali tako daleko, koristili su menzulane – poštanske stanice (u nekima se samo vršila zamena konja, a postojale su i one u kojima je moglo i da se prenoći). Jahali su po 12 sati, pa odmarali.

Ali, tatari uopšte nisu spavali – nakon što bi uzjahali konja u Beogradu, sjahali bi tek u Carigradu. Nisu smeli da spavaju, i izbegavali su i da se zaustavljaju, jer su nosili važna pisma koja su mogli da im ukradu.

– Tatari su bili niski rastom, kao džokeji, i žilavi. Dok su obični smrtnici od Beograda do Carigrada putovali oko deset, petnaest dana, tatari su tu razdaljinu prelazili za oko sedam. Da bi ostali budni, pili su tatar – kafu. To je mešavina suvog praha od kafe, malo šećera i hladne vode, koja se oblikuje u grudvicu i stavi na jezik, da se topi dok jašete. Ide pravo u mozak, drži koncentraciju i sprečava da zaspite. Kada su bili na zadatku, tatari nisu smeli da prejedu, jer je od jela moglo da im se prispava. Zato su obično pili gorki čaj bez šećera, a možda bi pojeli i malo somuna – objašnjava Jovanović.

Rekordi

Prema Jovanovićevim rečima, sačuvani su podaci i o par brzinskih rekorda. Tatar Bogdan Đorđević prejahao je put od Carigrada za pet dana da bi doneo kopiju Hatišerifa iz 1830, kojim je Srbija postala Kneževina, i za to dobio 500 dukata. Još brži od Đorđevića bio je Lazar Aranđelović, zvani Indže (na turskom: sitno), vrlo prgav čovek, karađorđevac, koji je jednom prilikom „otkačio“ i Kneza Miloša. Indže je Knezu Aleksandru Karađorđeviću doneo berat (sultanovu dozvolu) da može da bude knez u Srbiji za nešto više od četiri dana.

Tatarin Bogdan Đorđević, danas jedna ulica u Beogradu nosi njegovo ime (ulje na platnu Uroša Kneževića iz 1857, Narodni muzej)

Ali, najbrži je bio Rista Prendić.

– Desilo se jednom da je Lazar Aranđelović odjahao sa nekim pismom Kneza Miloša u Carigrad. Sutradan po njegovom odlasku, Knez je saznao nešto što je menjalo situaciju, pa je, iznerviran, napravio gužvu po konaku. Jedini se Rista usudio da ga pita zašto je besan. Knez mu je objasnio da je poslao pismo po Indžetu, ali da su se okolnosti promenile i da ne zna šta da radi. Rista mu je predložio da napiše drugo pismo, a on će pokušati da stigne Indžeta. Indže je bio rekorder i stići ga sa danom kašnjenja bilo je nezamislivo. Međutim, Rista ga je stigao u Jedrenu, dve, tri stanice pre Carigrada, za 100 sati. Indže, verovatno, nije previše žurio – kaže naš sagovornik.

Rista Prendić, rođen u Aleksincu, bio je diplomatski kurir Kneževine i Kraljevine Srbije, do 1837. lični tatarin kneza Miloša, a od 1837. do 1855. i engleski diplomatski kurir (u službi engleskog konzula u Srbiji Džordža Lojda Hodžesa), na osnovu čega je od Engleza dobijao platu, deset dukata mesečno. Njegova kuća je svojevremeno bila jedna od najlepših i najvećih u Aleksincu i služila je kao zgrada britanske pošte.

Za razliku od Prendića, temperamentni Indže nije dočekao da uživa u starosti. Pre nego što se knez Miloš 1859. vratio na presto, sklonio se iz Srbije u Carigrad, jer je znao da ga Miloš neće poštedeti. Tamo je živeo neko vreme, dok Obrenović nije poslao nekog propalog trgovca da ga ubije. Naime, Indže je u Carigradu posećivao neke srpske trgovce, u čijoj se kući jednog dana pojavio i Milošev plaćenik, koga su ovi odranije poznavali iz Beograda. Kada je Aranđelović izašao iz kuće, pridošlica je krenuo za njim, udario ga nožem u grudi i ubio. Tokom ispitivanja u turskoj policiji, priznao je da je za to ubistvo bio plaćen.

Petar Blečić

Poslednja menzulana

Menzulana u Varvarinu, stanje iz 1905. godine (levo), Menzulana u Brzoj Palanci, stanje oko 1950. godine

U turskoj carevini javne puteve, mostove, skele i menzulane, kao saobraćajne ustanove, održavalo je lokalno stanovništvo, odnosno žitelji naselja koja se nalaze pored tih objekata, u zamenu za oslobođenje najtežih poreza.

Menzulane su, pored glavnijih puteva, bile raspoređene u naseljima čiji je raspored bio uslovljen konfiguracijom terena, odnosno razdaljinom koju konj može preći a da se preterano ne zamori. Menzulana se obično sastojala od objekta, odnosno poštanske stanice, štale za konje, senika, pojila za konje i ograđenog dvorišta. Poslednja menzulana postojala je u Brzoj Palanci, srušena je 70 tih, kada je građena HE Đerdap II, ali je tada u toj zgradi već bila pošta. Elektroprivreda Srbije se tada obavezala da će napraviti „stariju i lepšu“, izdignutu iznad nivoa jezera, ali to do danas nije urađeno, iako postoji pisana obaveza.

Stojan Simić, slika Uroša Kneževića, Narodni muzej. Najpre tatarin kneza Miloša, kasnije dogurao do člana Praviteljstvujuščeg sovjeta, ondašnje srpske vlade. Njegovu kuću je kupila država za dvor kneza Aleksandra Karađorđevića, u koji su se kasnije naselili Obrenovići i u kome je dinastija Obrenovića doživela kraj (ubistvo Aleksandra i Drage).