Naši budilnici bude i Amerikance

Fabrika satova „Insa“ iz Zemuna je poslednja evropska fabrika za proizvodnju mehaničkih budilnika, i jedna od ukupno tri u svetu. Nekada se tu izrađivalo i po 1.200.000 budilnika godišnje, dok ih danas sa montažne trake siđe tek oko 10.000, od čega dobar deo, zahvaljujući prepoznatljivom retro dizajnu, završi na zapadnom tržištu, gde se prodaju i po pet puta većoj ceni od proizvodne.

Poslednjih godina, međutim, u „Insi“, umesto u satni program, najviše ulažu u proizvodnju vodomera, koji se mogu meriti sa uređajima renomiranih svetskih kompanija.

„Insa“ je počela da radi 1950. godine kao fabrika satova, ali se kasnije specijalizovala za proizvodnju raznih mernih instrumenata (vodomera, protokomera, gasomera, kalorimetara, vremenskih prekidača za namensku industriju i sl), odnosno kao industrija precizne mehanike. U vreme socijalizma, “Insini“ satovi, satni mehanizmi i vodomeri, izvozili su se na tržišta SR Nemačke, Velike Britanije, Švedske, Sjedinjenih Država, Italije, Holandije, Izraela i drugih zemalja, a najveći kupac naših budilnika bila je nemačka firma „Kinsle“ iz Šveningena, jedna od najjačih kompanija za proizvodnju velikih satova, koja je kupovala i do 500.000 komada godišnje, za tamošnje tržište i reeksport. Za sve te godine, na sve te količine, Nemci nisu imali nijednu reklamaciju, pa su odmah po ukidanju sankcija našoj zemlji nastavili saradnju sa svojim srpskim partnerom. I mada je proizvodnja mehaničkih časovnika danas, u eri mobilnih telefona i elektronike, drastično manja nego ranije, posla još uvek ima – trenutno u „Insi“ za „Kinsle“ izrađuju mehaničke štoperice na kojima je ispisan logo nemačke firme, iako su napravljene u Srbiji. Najveće dozvoljeno odstupanje svake od njih je 0,4 sekunde na 24 sata.

Delovi za budilnike na montažnoj traci (levo), Mehaničke štoperice koje Insa izrađuje za nemačku firmu Kinsle (desno)

– Osim nas, mehaničke budilnike prave još samo dve firme u Brazilu i Kini. Kinezi ih izrađuju od plastike, dok 90 odsto sastava naših čine mesing, bronza i nerđajući čelik. Sklapaju se ručno, svaki ima po 150 delova, a sastavljaju se iz 300 operacija. U Srbiji prodamo oko 4.000 budilnika godišnje; po tri, četiri hiljade komada izvezemo u Nemačku i Ameriku. U Americi je skupa proizvodnja. Prodavali smo im satove za po 10 dolara. Kada se tome dodaju troškovi transporta do Amerike, trgovačke marže i porezi, tamošnja cena im je bar 50 dolara. Zato pretpostavljamo da ih, zbog retro dizajna, prodaju po prodavnicama nameštaja – objašnjava Jovica Zarić, generalni direktor „Inse“.

A koliko je bio jak „Insin“ satni program, možda se najbolje vidi po tome što u Srbiji gotovo da nema većeg mesta ili železničke stanice bez „Insinog“ javnog sata. Među njima, najviše je „eksponiran“ onaj na zgradi Privredne komore, u Knez Mihajlovoj ulici. Ipak, mnogi ne znaju da je to trenutno jedan od četiri najtačnija sata u Beogradu, kojim se već petu godinu upravlja satelitskim radio signalom iz centrale za Evropu koja se nalazi u Frankfurtu.

– Ranije je satni program bio dominantan, dok sada 60 odsto naše ukupne proizvodnje čine vodomeri. Ne samo da smo u žestokoj konkurenciji svetskih firmi sačuvali glavnu poziciju na domaćem i tržištima većine bivših jugoslovenskih republika, već smo napravili model vodomera sa daljinskim očitavanjem koji je bolji od konkurentskih. Tako, recimo, naš instrument, za razliku od ostalih, registruje ako potrošač okrene vodomer, pa mu ovaj vraća potrošene kubike; ili da li je voda curi pre ili posle vodomera, jer u prvom slučaju troškovi popravke padaju na teret „Vodovoda“, a u drugom na teret potrošača – objašnjava Radomir Kotur, zamenik komercijalnog direktora u „Insi“.

On dodaje da su pilot projekat instaliranja „Insinih“ vodomera sa daljinskim očitavanjem prihvatili svi veći vodovodi u regionu, kao i da su ih izvezli i u Italiju, Španiju i Portugal.

Tornosove automate (u pozadini) koristi i Svoč

Fabrika „Insa“, inače, zauzima površinu od 21.000 metara kvadratnih, a u njoj radi 240 radnika. U pogonu ima mašina s kraja 19. veka, i onih čija je vrednost oko 100.000 evra, a najvrednije su, kako kažu u ovoj firmi, švajcarski automati marke „Tornos“, koje, zbog velike preciznosti, koriste još i „Svoč“ i mnoge švajcarske kompanije. Na tim automatima se izrađuju osovine, zupčanici i drugi delovi koji se koriste u različitim proizvodima.

– „Insa“ je interesantna fabrika i sa aspekta deviznog poslovanja – na jedan dolar uvoznih repromaterijala, izvozimo tri dolara, s tim što su serije sada manje nego ranije. Ovo je i jedna od retkih preživelih proizvodnih fabrika u zemunskom basenu. Broj radnika je smanjen do privatizacije, ali posle privatizacije nije bilo otpuštanja. Čak je otkupljen i deo „Teleoptikovog“ programa, i zaposleno pedesetak ljudi iz te firme – napominje Kotur.

Japanci kopirali Insin sat

Mehanički šahovski sat, koji je patentirala i napravila fabrika satova „Insa“ za Šahovsku olimpijadu 1990. u Novom Sadu, osvojio je 1988. godine zlatnu medalju na međunarodnom konkursu „Eureka“ u Briselu zbog do tada nepoznatog sistema za merenje poslednjih pet, odnosno poslednjeg minuta. Sat je konstruisan na osnovu sugestija naših velemajstora i bio je zvanični olimpijski sat i na Šahovskoj olimpijadi u Manili 1992. Kažu da su Japanci, čim je pušten u prodaju, poručili stotinak komada kako bi prekopirali njihov način rada. Veću proizvodnju ovog sata sprečile su ekonomske sankcije koje su uvedene našoj zemlji.