Prema legendi, Divčibare su dobile ime “devojačke bare” u spomen na mladu čobanicu koja se udavila u nabujaloj Crnoj Kamenici, jednoj od bezbroj reka u ovom, nekada vodoplavnom kraju, gde su poplave bile česte. Sada je većina rečica presušila, a poznata izvorišta tek blago žubore.
Gotovo svuda ćete naći podatak da ovo područje obiluje rečicama, izvorima i potocima koji pripadaju slivovima Kolubare i Zapadne Morave. Poznate su Bukovska reka, Crna reka, Kozlica, Krčmarska reka, Crna Kamenica, a najinteresantnija je Manastirica koja pravi vrlo lep vodopad visok oko 20 metara, koga meštani zovu Skakalo.
Nije baš za pohvalu: Nekada najveće bogatstvo ovog kraja, šume i reke
Kada krenete put ovih rečica shvatićete da je poslednjih godina suša zaista dobro udarila po ovom kraju, jer po koritima mnogih od ovih voda, možete šetati i osetiti samo da je zemlja malo mekša.
Slično je i sa šumama, koje su oduvek bile posebno blago ovog regiona. Divni, stoletni borovi, jele, smrče, hrastovi, čitava bukova šuma, sve je polusprženo. O šumama brinu dva šumska gazdinstva, Užica i Valjeva, sa po jednim šumarom-izaslanikom, stacioniranim na Divčibarima.
Kao stara dama, na putu za Požegu, već pri samom izlasku sa Divčibara, stoji kuća za šumare
U resoru jednog šumara je oko 2.000 hektara šume. Šumari, a i meštani, za loše stanje šume okrivljuju sušu, ali umnogome je propadanju ovog zelenog bogatstva doprinela nebriga države. Godinama se ovde ništa ne ulaže. Naravno, zvanično, sve tri opštine (Požega, Mionica, Kosjerić) i grad Valjevo, čine sve da, kako kažu “unaprede turističku regiju Divčibare, poboljšaju infrastrukturu, kako komunalnu tako i poslovnu, prepoznaju novi turistički proizvod, uspostave dobru saradnju sa privatnim i civilnim sektorom…”
U resoru jednog šumara je oko 2.000 hektara šume
Taj, takozvani “privatni sektor” uglavnom je najzaslužniji za sve što se gradi, održava, što je lepo i što zaista privlači turiste i ulepša dan svakom posetiocu. Vredni domaćini renovirali su i izgradili brojne kuće koje su danas turistički i ugostiteljski objekti ili divni pansioni. Gotovo na svakom koraku čućete da neko izdaje apartman ili sobu, svi kreću od “klasične ponude”- 10 evra noć po osobi, ali se uglavnom brzo spuste na realnu cenu – 600, 700 dinara.
Mnogi smeštaj obezbede unapred, preko interneta ili po preporuci, ali nije nikakav problem naći ga i ovde na licu mesta. Jedan od prelepih pansiona je “Vila Marina”, a tu su i hoteli “Divčibare”, “Maljen” i mnogi drugi.
Pogled sa terase pansiona “Vila Marina”
Divčibare imaju blagu i prijatnu klimu, kažu, zahvaljujući dobrom geografskom položaju. Do Divčibara dopiru vazdušne mase iz Mediterana i sukobljavaju se sa vazdušnim masama Karpata i Panonske nizije, pa zato u vazduhu ima joda.
Verovatno zbog pogodne klime, Divčibare imaju dugu istoriju banjskog turizma. Sam naziv pominje se još davne 1476. godine u turskom popisu Smederevskog sandžaka.
Nekada i sada: Slika na zidu hotela “Maljen” (levo) i radovi na izgradnji Kongresnog centra
Knjaz Miloš Obrenović je posle Drugog srpskog ustanka od svog turskog pobratima Deli-age otkupio čitavu visoravan, sa torovima i drugim zidanim objektima. Poznato je da je knjaz Miloš često posećivao ovaj kraj, obilazio čobane i kontrolisao njihov rad. U blizini “Gospodarskih koliba” bio je izvor hladne planinske vode, kasnije od naroda prozvan knjaz Miloševa česma.
I poruka za kraj, čuvajmo Divčibare, a i prirodu, uopšte!
