I hajduk ima svoj ponos

Politika, Branislav Đ. Bujdić, 28. maj 1936.

Mnogo puta u životu čovečijem puki slučaj stvori doživljaj, koji se nije ni slutio, o kome se nije ni mislilo i koji se često nije želeo. Viktor Igo je kazao: da nije bilo kiše na Vaterlou, karta Evrope bi izgledala drugojačije. Da nije bilo razvoda braka između kralja Milana i kraljice Natalije i onog telegrama kraljevog koji je izbio u javnost, ne bih ja video Majdanpek, još manje bih se uverio, da u izvesnim prilikama i hajduk ima svoj ponos.

Kad sam posle dva dana putovanja prispeo u Majdanpek, malu rudarsku naseobinu, bio sam očajan. Još više, kad sam pri prijemu dužnosti od svoga prethodnika doznao, da moram primiti i dužnost upravnika Majdanpeka, koje je zvanje bilo ukinuto, ali čiju je funkciju vršio starešina pošte i telegrafa, kao najstarije ukazno lice u tome mestu. Od osoblja u upravi bio je jedan policiski pisar koji nije dolazio na dužnost zbog bolesti, jedan dugogodišnji praktikant i dvanaest pandura. Ovoliki je broj bio neophodno potreban zbog održavanja javne bezbednosti, jer su hajduci krstarili po prostranim i gustim šumama Majdanpečkih i Miročkih planina.

Majdanpek

Može se misliti kako sam se osećao na dužnosti meni potpuno nepoznatoj. Doduše, dugogodišnji praktikant, čovek koji je mogao imati oko četrdeset pet godina, hrabrio me je da se ništa ne brinem. On je već više od deset godina u mestu. Poznati su mu svi poslovi, koje su obično redovni. Jedina je teškoća ići u poteru za hajducima, a to biva vrlo često. Ali, on će obavljati taj posao jer ga je vršio i do sada. Uostalom, veli, nastaje zimsko doba, pa će i hajduci napustiti šumu i skloniti se kod jataka, te će prestati i potreba za poterama.
Naravno, ova uveravanja staroga praktikanta prilično su podigla duh u meni i ja sam se osetio spokonijim.
Nije prošlo mesec dana od moga stupanja na dužnost, kad mi jednoga dana pandur prijavi jedno lice, koje želi da mi lično sopšti jednu važnu stvar. Rekoh mu da ga pusti.
U kancelariju uđe jedan čovek, koji mi posle obligatnoga „Pomozi Bog gospodine“, reče da je dućandžija iz Neresnice. Pošao sam, veli, otuda jutros rano za Donji Milanovac gde sam imao da svršim neke trgovačke poslove. Poneo sam sobom lovačku pušku i dve hiljade dinara. Srećno sam stigao do mesta zvanog Markova krčma. Ali, tu ispadoše preda me dva čoveka, jedan sa puškom a drugi sa sekirom u ruci. Zaustaviše me i dreknuše:
–Pare daj!
– Nemam braćo! – odgovorih im.
Ali onaj s puškom podiže je pema meni i osorljivim glasom viknu:
– Pare daj, bre, ili ćeš sad poginuti. Ja sam Petar hajduk.
Nisam nikada video lično Petra hajduka, ali su njegova dela bila čuvena i znao sam ih, pa sam pretrnuo kad mi je kazao da je to on glavom. Podigoh ruku da izvadim iz nedara zavežljaj sa novcima, kad me on kundakom svoje puške udari tako snažno po ruci da još sada osećam ja bol. Verovatno je mislio da sam hteo da skinem pušku sa ramena da pucam, pa mi je ote i viknu:
– Pare daj!
Ja izvadih iz nedara zavežljaj u kome je bilo dve hiljade dinara i dadoh mu ga. On ga uze, otvori, da se uveri da je novac u njemu, pa mi onda udari šamar i izgubiše se obojica među guste bukve.
Mislio sam da se vratim kući u Neresnicu, da slučaj prijavim načelniku sreskom u Kučevu, ali taj put je bio dalji od ovoga do Majdanpeka i tako pođog ovamo niz koveje (serpentine). Ali, nisam odmakao, možda, ni dvesta metara od mesta na kome sam opljačkan, kad preda me iza bukve iskoči čovek s puškom uperenom na mene.
– Stoj! – viknu mi.
Ja stadoh. On mi priđe bliže i zapovedi:
– Pare!
– Nemam, brate, što sam imao ovoga časa mi ote Petar hajduk, a imao sam dve hiljade dinara.

Dok smo mi bili još u razgovoru, pojavi se iz šume još jedan čovek sa puškom u ruci i redenicima o ramenu, a za njim jedna žena naoružana do zuba. Ovaj što me je zaustavio, okrete se čoveku i ženi, pa im na vlaškom ispriča šta sam mu je kazao. Ovaj čovek sa redenicima priđe mi i upita:
– Poznaješ li ti Petra hajduka?
– Ne poznajem – odgovorih.
On mi tada reče:
– Ja sam Petar hajduk, ono tamo je Milja hajdučica, a ovaj što te je sad zaustavio, to je Kosta ciganin. ’Ajde sa nama da nam pokažeš gde ti je uzeo pare Petar hajduk.
Krenusmo. Kad smo stigli kod bukve, kazah mu da sam na tom mestu opljačkan i da se Petar hajduk izgubio tu među bukve sa svojim drugom. Petar, Milja i Kosta izmeniše nekoliko reči vlaški, pa krenuše pravcem koji sam im pokazao, udaljeni jedan od drugog. Ja se sklonih iza jedne bukve da gledam šta će biti. Posle kraćeg traženja, opaziše obojicu gde sede i dele pare. Oni skočiše da beže, ali jednoga dohvati Petar, a drugoga Kosta ciganin.

– Kazujte ko je od vas Petar hajduk?
Možda malo ohrabren imenom Petra hajduka, onaj što mi je uzeo pare odgovori:
– Ja sam.
Petar ga, posle ovakvog odgovora udari pesnicom po glavi i dreknu:
– A, ko sam ja onda, kad si ti Petar hajduk? – i opsova mu nešto.
Kad to vide njegov drug, pokuša da se otme i pobegne, ali ga je Kosta čvrsto držao. Petar im oduze novac, puške i sekiru, pa naredi da se svi krenemo na drum. Kad smo stigli, Petar mi dade moju pušku, a onu drugu i sekiru pruži Milji hajdučici. Okrete se onoj dvojici, opali im nekoliko šamara i vlaški im reče: da se glavom ne šale još koji put, da u njegovo ime koga opljačkaju, a sad se odmah gube. Oni odoše…
On priđe meni:
– Srećan si, – reče, – što ove dve budale nisu sa novcem ušli malo dublje u šumu, gde ih ne bi niko ponašao, te ćeš opet doći do svoga novca. Da si pre njih naišao na mene, ja bih ti novac oduzeo. Ali, kad su to učinile one položare u moje ime, vraćam ti ga. Ne dam da vrše pljačke, možda i ubistva, na račun Petra hajduka. Ne dam da se oni koriste, a ja da odgovaram za njihova dela. Evo ti tvoj novac. Sad idi, pa dostavi vlasti da si video Petra hajduka i njegovu dužinu i ispričaj šta ti se desilo. Neka se zna, da mnoga zla dela u moje ime vrše položare…
– To je što sam imao da vam saoštim – završi dućandžija.
Pozvao sam staroga praktikanta i naredio mu da krene u poteru. Dok je on vršio saslušavanje, ja sam premišljao o događaju…
Dakle i hajduk ima svoj ponos!…

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović