U Beogradu svega trideseset ulica nisu promenile naziv od 1872. godine, a jedna od njih je i Simina. Smeštena u srcu prestonice, pruža se od Skadarlije do Studentskog trga, a u njoj se nalaze zgrade holandske ambasade, Međunarodne federacije društava Crvenog krsta i Crvenog polumeseca, Hram Svete Trojice, klub “The Tube” i galerija Atrijum. Nazvana je po bivšem poštaru i poligloti Simi Nešiću, koji je stradao u sukobu na Čukur – česmi.
Beogradska varoš je još u doba kneza Aleksandra Karađorđevića bila podeljena na kvartove, a pri svakom kvartu je ustanovljeno odeljenje Upraviteljstva varoši. Svakom kvartu je dodeljeno i po jedno odeljenje žandarma, koji su se brinuli o održavanju reda i mira.
Najveće odeljenje Upraviteljstva varoši je bilo ono koje je otvoreno sa donje strane Velike pijace (današnjeg Studentskog trga), prema Dorćolu, gde je obitavao veći broj Turaka, trgovaca i zanatlija. Tu se već nalazila i posada turske policijske stanice, smeštena u jednoj zgradi pored džamije.
Zbog koordinacije sa turskom policijom i komunikacije sa građanima turskog porekla, knez Mihajlo Obrenović je (dole navedenim aktom) postavio kruševačkog upravnika pošte Simu Nešića za policijskog terdžumana, odnosno tumača, prevodioca za turski jezik. Nešić je, inače, bio poliglota – osim turskog, govorio je još i francuski, nemački, grčki i jevrejski jezik. Dve godine je sve teklo po propisu, a onda je došlo do slučaja koji će promeniti srpsku istoriju.
Uroš Knežević, Sima Nešić, terdžuman, Narodni muzej, Beograd (levo) i Čukur česma (desno)
U nedelju, 3. juna 1862. godine, bakalin Aleksa Nikolić, čija radnja se nalazila sa gornje strane Velike pijace (gde je sada Kapetan – Mišino zdanje) poslao je po vodu svog šesnaestogodišnjeg šegrta Savu Petrovića. Najbliža je bila Čukur – česma, te je Sava prešao preko pijace, sišao do česme i stao u red da natoči vodu. Po vodu dođoše i turski nizami, iz njihove policijske stanice, koji ne htedoše da čekaju u redu, već stadoše da odguruju narod i probijaju se ka česmi. U tom guranju Sava dokači krčag jednog Turčina i razbije ga. Obesni nizam potegne jatagan i smesta poseče dečaka.
Prisutni Beograđani potegnu svoje oružje, pohvataju Turke i pozovu srpsku policiju iz obližnjeg kvarta. Pošto se radilo o turskim izgrednicima, Sima terdžuman stade na čelo srpskih žandarma, dođe do mesta događaja, naloži da se teško ranjeni dečak odmah prenese u Varošku bolnicu, a zatim naredi da se nizamu zavežu ruke i da se povede u srpski kvart.
Simina ulica
Ova grupa je, na putu ka kvartu, morala da prođe pored turske policijske stanice. U prolasku, zasužnjeni turski nizam poviče, te naoružani turski policajci istrče iz svoje stanice. Sima iziđe Turcima u susret i stade da objašnjava da je turski policajac samo poveden na saslušanje i da će kasnije biti predat turskim vlastima na dalju nadležnost. Međutim, Turci nisu hteli da slušaju, već su ispalili plotun u pravcu srpskih policajaca. Na mestu su poginuli terdžuman Sima Nešić i žandarmi Petar Banović, Milan Aranđelović, Aleksa Jovanović i Jovan Ponerac, dok je teško ranjeni žandarm Đorđe Jovanović umro posle nekoliko dana. Pored srpskih policajaca poginuli su i služavka Marija Josifović, kolarski šegrt Ilija i učenik šestog razreda gimnazije Todor Lukić.
To je bio znak za početak opšteg sukoba između Srba i Turaka, koji je trajao ceo dan i noć i u kome je izginulo još Srba. Tek uz posredovanje iskusnog engleskog konzula Longvorta primirje su potpisali predsednik srpske vlade Ilija Garašanin i zapovednik turske artiljerije Etem – paša.
U utorak, 5. juna pre podne, okupio se ceo Beograd da isprati i sahrani svoje mrtve sugrađane, Simu Nešića i Ivka Prokića. Posle opela u Sabornoj crkvi, pogrebna povorka je, uz zvonjavu zvona, pošla preko Velike pijace današnjom Vasinom ulicom ka Tašmajdanskom groblju. U trenutku kada se povorka našla kod Stambol kapije (na mestu današnjeg Narodnog pozorišta), Turci su, bez ikakvog povoda, sa Kalemegdanskih zidina počeli da bombarduju Beograd. Bombardovanje je trajalo četiri i po sata.
Knez Mihajlo je proglasio mobilizaciju i za par dana u celoj Srbiji se podigla sva srpska narodna vojska. Zatim je knez pokrenuo sva diplomatska sredstva da se turska vojske povuče iz Srbije, da ne bi više zlostavljala srpski narod. Rezultat mirovnih pregovora u Kanlidži je bio da da se turska vojska povlači iz utvrđenja u Užicu i Sokolu (kraj Drine). Međutim, knez Mihajlo nije odustajao, pojačao je svoju diplomatsku aktivnost, sve dok se 1867. godine turska vojska definitivno nije povukla iz Srbije. Bio je potreban samo još jedan korak i dva srpsko-turska rata (1876 – 1878) do oslobođenja i potpune samostalnosti Srbije.
Tako je telo bivšeg poštara Sime Nešića, kao žrtva bilo položeno u temelj samostalnosti srpske države.
Milorad Jovanović
Akt o imenovanju Sime Nešića za terdžumana
U Zvaničnim novinama Knjažestva Srbije, broj 40 od 2. aprila 1860. godine, objavljeno je:
Po predstavljenju Popečiteljstva Vnutreni Dela, blagovolila je Njegova Svetlost ukazom svojim od 25. tek(ućeg) mes(eca) i godine VNo 951 pored dosadašnjeg personala Upraviteljstva Varoši Beograda postaviti: za članove istog upraviteljstva g. Milana Šukića, dojakošnjeg sekretara upraviteljstva i Mojsila Bogdanovića; za terdžumana Simu Nešića, poštara kruševačkog; a za pisare odeljenja Vučka Veljkovića, Milana Sretenovića i Dimitrija Jovanovića, dosadašnje praktikante upraviteljstva, (kao i) Dimitrija Tošića, Milana Damjanovića i Luku Sarića, dojakošnje praktikante Popečiteljstva Vnutrenji Dela.
bombardovanje Beograda, Čukur česma, Simina ulica