Slava

Brana Cvetković, Krf, 1916. godine

– Revenski smo bježali dovđen, revenski ćemo ovđen provesti suđeno ni vrijeme! A u reveni, ako Bog dadne, da se i vratimo u naše Užice! Tako nam ljeba i soli revenske i ove Napolijonove koljevke!

Tako se zaveriše Ninko, Vidak i Tadija, čim se, na početku 1916. godine, dočepaše kopna lepe Korzike. I to „trojstvo“ ne mogade niko na suvu raskinuti, kao što ga nisu mogli raskinuti ni na vodi. Ne bi se ta tri Užičanina rastavili do istrage njihove ja l’ onijeh, koji bi pokušali da raspletu to zmijino leglo.

Sleglo se sve selo da vidi Srbe.

– Viv la Serbi! – kliču svi.

– A vala, vivjeli i vi! – odgovara Ninko. – Vivjeli, koji ste nas izbjegle ovđen primili, u ovu našu čemernu promjenu života. I neka vi je od Boga vala!…

Svi im nude stan.

Svaki traži bar jednoga u svoj dom.

Ali ni to ih gostoprimstvo ne mogaše rastaviti. Gde jedan, tamo hoće sva trojica. I tako se sva trojica useliše u najprostraniji dom dobroga domaćina Antonija.

Ubrzo se sprijateljiše. Zavoleše oni domaćina Korzikanca, i on njih. Zavoleše se baš kao da su rod rođeni. Pomažu oni domaćinu gdegod mogu i koliko mogu. Timare mu mazge, hrane živinu, namire ovce i koze, a u dva maha gradili mu i ćumur.

Što je najveće čudo lepo se razumeju! Povazdan i svu dragu noć razgovaraju sa Korzikancem i – razumeju se! Il’ je takva Božja volja, da ceo svet razume srpski u ovome jadu Srbinovom?

Pomažu oni i domaćici u kući, a nadgledaju i podrum.

– Vino traži slugu, a rakija gospodara! – veli Vidak.

– Ui, Ui! – odgovara Antonijo.

– Jaome, ujao bi ti do Zlatibora, da je ovđen dobre rakije! Al’ niđe naše klekovače… Ama, vino vi je kao jeličko…

A uveče posedaju svi zajedno; piju i razgovaraju.

Jedno veče upiljio Ninko u Antonija, pa zavrte glavom:

– More, ovo je naše gore list, ovi Anto.

– Ne đetinji more! Đe će biti naš, čak ovđen, preko tolikijeh morja?! – čudi se Tadija,

– A valjade je bilo bežanije iz Srbije i poslije Kosova. Pa kad mi natrevismo ovu Korziku, ja zašto je i naši pra-prađedovi, prije nas, nijesu mogli natreviti? – razlaže Ninko.

– Vjeruj, tako je! – potvrđuje Vidak. – I ja cijenim. Planinsko lice; naša kost… Viđi ga!…

I sva trojica zagledaše se u Antonija, a on iznenađen, prestane da pućka svoju lulu i gleda ih zbunjeno.

– Vu zjet Serbo! – veli mu Ninko, koji je već ovarisao francuski.

Antonijo se zapanjio, pa ni bele!

– Vu, ima Serbo!… – veli mu Vidak.

– Ima, ima… – muca Antonijo.

– Ima, jakako! I to znaš od kojijeh ćeš biti? Ako si slušao kadgođ za knez Jova od Užica? E, od tijeh si! Njegovi su odlazili – kako pripovijedaju u nas – neđe preko morja… – nastavlja Ninko.

– A, Boga mi, i nalikuje na tu vamiliju! – utvrđuje Vidak.

– Svašta li je u svijetu! – mrmlja Tadija. – Ko zna da l’ će i mene moja Gvozdenija poznati kad se vratim, ako vođen godinujemo.

– Jovov je to đetić! Nije drugo! – tako utvrdiše.

Za dva-tri dana ubediše i Antonija da je Srbin. Sve selo saznalo to i svi Antonija zovu ,,Serb,“ pa mu čisto zavide. A on počeo da se gordi, pa se upeo da izuči što više srpskih reči.

Tako je sve to išlo do Ognjene Marije. Tada pade na um Ninku da pripita:

– Ama, danas je Ognjena Marija, a za dva dana Sveti Ilija?

– Tako je! – veli Tadija.

– Pa to onda zapada slava Antova?

– Koga Anta?

– Našeg gazde, vala. Knez Jovo je tu slavu slavio.

– Znaš sigurno?

– Tako pripovjedahu moji…

– Ondak, grijeh bi bio, da ne naučimo čovjeka da proslavi svoje krsno ime.

I objasniše Antoniju da mu srbovanje bez slave ne vredi, i da treba slavu kneževski da proslavi, kad mu Bog dao da je od kneževskog koljena.

– Ja ne zna… – muca Antonijo.

– Ni brige tebe za to. Ja zašto smo nas trojica vođena. Uredićemo mi sve kako valja, a ti sjedi i uživaj!… – veli Ninko.

U utorak, uoči svetoga Ilije, u ranu zoru, sva trojica se revenski dali na posao. Vidak ode u podrum; Tadija kolje ovcu jalovicu; Ninko odseca glave pilićima i kokoškama, pa se obezglavljene preturaju po dvorištu.

Domaćica, kad ugleda pokolj, vrisnu:

– Arete!*

– Ja, lete! Al’ neće dugo!… veli Ninko i nastavlja posao. A ona se obraća zaprepašćenome Antoniju, da joj objasni ovo čudo.

– Slava!… – mrmlja Antonijo.

– Sla…va!? – čudi se domaćica.

– Slava, jakako! – dobacuje Tadija. – Ama nije ovo ni čerek onoga, što mi spremamo za slavu u našijem kućama….

Predveče je sve već bilo uređeno. I ovca na ražnju, i živina na tanjirima i kolač i koljivo na stolu. Vidak je ukrasio sveću izreckanim, plavim, belim i crvenim hartijama i uglavio je u čirak. Onda su seli, da se odmore, kao ljudi i da se malo prihvate.

Pet pileta, ispržili su za večeru, uz kiselu čorbu, koju je Tadija zgotovio od ovčih nogu i creva. Jedu u slast i piju kao Kraljević Marko, pa, bome i propojaše.

Razvukao Ninko:

Ja zaprosih, milje moje,

U selu đevojku, more!

Aj! – Uj! – Milje moje,

U selu đevojku, more.

Ninko još ne završi pesmu, a Vidak opuči poskočicu:

Oj, đevojko, džidžo moja!

Je l’ te majka nadžidžila

I u kolo opravila

Da poigraš do meneka?..

Ijuju!..“

Tu Tadija podviknu:

Io! Ranđio!

Ja bi’ s tobom noćio…

Ali ga Ninko prekide, dižući čašu i nazdravljajući Antoniju po deseti put. Opet se pije, opet peva. Sve tako do duboko u noć. Onda oteraše domaćina i domaćicu da se odmore.

– To slava? – pita ih Antonijo.

– Jok, jok! To je jakom navečerje. Sutra slava. Demen slava!… – objašnjava Ninko. – Ožurđi selma navečerje – sante soare…

Jače je grmela pesma i zdravica na Svetoga Iliju u kući Antonija Korzikanca, no gromovi svetog Gromovnika! Ninko, Tadija i Vidak doveli sve selo na slavu, nek vide i pripovedaju kako Srbin slavi!….

– Aih, đe ne ponijesmo nijedan gusle iz Srbije! A valjalo bi danas jednu odguđeti… – jada se Vidak.

– Pjevaj čoče, i bez gusala! Pjevaj, nek je milo našem Antu. Prva mu je slava u vijeku, kumim te Bogom živijem! – navaljuje zagrejani Tadija. A Vidak udesio baš kao uz gusle:

Nema rane bez duboke brazde,

Ni mezeta bez ovnujska mesa…

Nema šale bez ćevojke mlade,

Ni vještice bez usjeđelice…

Pesma, piće, jelo… Tako do ponoći. Tad se gosti raziđoše, a umorni Antonijo uzdahnu:

– Slava, fini? – Gotovo?

– A, jok! Non! Ankor još demen – sutra… Patarica!

– Pa-ta-ri-ca?! muca Antonijo.

Sutradan prođe i „patarica.“ Antonijo se pogurio i zamišljen šeta pustim dvorištem, po kome više nijedno pile ne čeprka. Šeta i razmišlja:

– Lepo je što sam postao Srbin i milo mi je, ali ta slava?!…

A Ninko mu priđe i lupnu ga po ramenu:

– Šta je? Žao ti je što se svrši veselje? Ne jadaj, more! Imaš ti i preslavu….

– Ankor?! – uzviknu Antonijo.

– Ankor, jaome! – Viđi de, Vidače, po kalendaru, kad dođe preslava našem Antu?

A Antonijo se od čuda pogurio, pa došao kriv kao štap boga trgovine i samo mrmlja: „Sla-va! – Sla-va!…“

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović

*Arretez – stanite!

Slika gore: Korzikansko selo