Čika Vuletov ringišpil

Vlasnik najstarijeg ringišpila u Srbiji je Vukosav Vule Lukić (65), “direktor” našeg najstarijeg zabavnog parka, “Obilić”, koji ove godine obeležava devet decenija postojanja. Ringišpil je još 1939. godine kupio Vukosavov otac, Milutin, i korišćen je sve do šezdesetih godina prošlog veka. Dok je radio, okretan je ljudskom snagom, a “gurači” (trojica, četvorica) su plaćani u “naturi” – da bi “zaradili” za jednu vožnju, trebalo je da izguraju deset.

– Taj ringišpil ili henk, imao je drvene konjiće, lavove i kočije… Mehanizam još funkcioniše, samo su drveni konjići vremenom propali. Nalazi se u mojoj kući u Leštanima i već neko vreme razmišljam da ga obnovim. Međutim, ako to učinim, umesto ljudi, najverovatnije će ga pokretati konj, kao u vreme moga oca. Budući da je tata godinama radio u cirkusu i bio vrstan dreser, naučio je konja da okrene tačno deset krugova, pa da stane. Pored toga, taj konj je savladao i tablicu množenja do sto. Ako biste ga, recimo, pitali koliko je šest puta tri, 18 puta bi kopitom udario u zemlju – kaže Vukosav, naslednik najstarijeg i “suvlasnik” najvećeg zabavnog parka u našoj zemlji.

Cirkus koristili za ogrev

Naš sagovornik, naime, pripada trećoj generaciji Lukića koja se bavi zabavljačkim poslom. Sve je počelo od gazda Vulovog dede, po kojem je ovaj dobio ime, uoči Prvog svetskog rata. U Srbiji je tada gostovao cirkus “Lucki”, koji je toliko impresionirao Vukosavovog dedu da je sa cirkuzantima otputovao u Bugarsku, a po povratku sa puta, osnovao sopstveni cirkus.

Porodica Lukić na okupu, Vukosav drugi sleva u gornjem redu (levo)

– Kada se moj otac Milutin 1923. oženio, odvojio se od svog oca, a moga dede, i napravio prvi zabavni park u Srbiji, koji je nazvao “Obilić”. Isprva je to bio cirkus, a sprave za luna park počeo je da kupuje pred Drugi svetski rat. Bilo nas je devetoro dece, i svi moji braća i sestre, osim moje najmlađe sestre i mene, radili su u cirkusu kao klovnovi, akrobate… Cirkus je dao poslednju predstavu 1946. Tada su moja dva brata pali sa trapeza. Jedan je povredio kičmu, a drugi se samo ugruvao, ali je tata posle toga prešao na ove ‘radnje’. Cirkus, ipak, nije hteo da proda, već ga je dao mojoj najstarijoj sestri za ogrev. Pamtim da sam završio osnovnu školu, a ona je još ložila cirkus – priča Vukosav.

U međuvremenu, “Obilić” je prerastao u pravu imperiju – Lukići danas u familiji imaju čak šest luna parkova! Osnivani su od pedesetih godina prošlog veka. Kako je koje od Milutinove dece stasavalo za ženidbu ili udaju, otac im je “u miraz” davao pokoju spravu da započnu sopstveni posao. Sada, kada bi se udružili, da bi postavili svu opremu od oko 2.100 tona, trebao bi im prostor od 1,2 hektara!

Porodični posao

Inače, jedan od razloga što su Lukići posle toliko vremena opstali u zahtevnom zabavljačkom poslu leži u činjenici da su oduvek pratili inovacije. Dok je Vukosavov otac, Milutin, prvi u Srbiji nabavio cirkusku arenu bez krova, a kasnije postao i vlasnik prve cirkuske šatre, Vukosav je prvi u našoj zemlji kupio karting na benzinske motore, kao i čuveni “Enterprajz”, modernu vrtešku koja se okreće brzinom od oko 100 kilometara na čas, a kada se podigne dostiže 22 metara visine. Kada je kupljena, 1996, bila je to četvrta takva vrteška u Evropi, a Lukiće je koštala koliko i četiri lokala u centru Beograda!

Vrteška “Enterprajz” je Lukiće koštala koliko i četiri lokala u Beogradu

– Svi u našoj familiji bave se ovim poslom: deca, snaje i zetovi… Moja dva sina, Zoran i Goran, četvrta su generacija, a uveren sam da će me naslediti mojih petoro unučića. Takođe, svi radimo sve poslove. Od demontiranja opreme, montaže, preko prodaje žeton i čišćenja. Trenutno imam 350 tona opreme, a osim dve, tri sprave, sve ostalo sam sam napravio, bez ikakvih nacrta, ‘iz glave’. Slično je bilo i sa mojom braćom i sestrama… Kada bi za svaki posao unajmljivali ljude, ne bismo ništa zaradili. Ipak, najvrednije što su nam roditelji ostavili u nasleđe je sloga. Kad god se neko od nas našao u nevolji, drugi su mu priskakali u pomoć – otkriva naš sagovornik tajnu svog uspeha.

Kako je Zoran progovorio arapski, a Osama srpski

Zahvaljujući “Enterprajzu”, koga su kupili u Italiji, Lukići su sa “Obilićem” stigli čak i do Libije, u kojoj su proveli godinu dana. Bilo je to 2001. godine, kada su preko Italijana sklopili ugovor sa libijskim UNICEFOM.

– Bilo je dovoljno da spomenemo Titovo ime, pa da nam se sva vrata otvore… Libijci su ubrzo otkrili koje su naše sprave, a koje italijanske, i onda su se stalno vozili na našim, zbog čega su Italijani bili prilično ljubomorni. Delom je to bilo i zato što je Libija u prošlosti bila italijanska kolonija, ali i zato što smo se dobro slagali sa ljudima. Imali smo jednog radnika, Osamu, koji se sprijateljio sa mojim sinom Zoranom. Obojica su pričali engleski, pa su se dobro sporazumevali, i utrkivali su se ko će pre i bolje da nauči jezik onog drugog. Tako je Osama, na kraju, progovorio srpski, a Zoran arapski – kaže Vukosav.

“Zlatno doba” luna parkova

U Srbiji trenutno radi stotinak luna parkova, od čega dvadesetak velikih. Većina njih osnovani su tokom poslednje dve decenije. Prema rečima Vukosava Lukića, “zlatno doba” luna parkova bilo je od početka sedamdesetih do polovine osamdesetih godina prošlog veka. Lukićevi su tada, u toku sezone, obilazili i po 27 gradova bivše Jugoslavije, dok danas, u Srbiji, obiđu svega desetak.

– Većina vlasnika luna parkova u bivšoj Jugoslaviji, njih oko 80 odsto, bili su poreklom iz Srbije. Kada je počeo rat, svi su se vratili u Srbiju, a sa njima su došli i mnogi Hrvati. Valjda zato što ovde ima najviše “ciljne publike”… Ipak, posao nije nimalo lak, tokom sezone stalno putujete, spavate u prikolici, a najteže je naći dobru lokaciju. Radili smo i tokom NATO bombardovanja. Tada smo još i dobro prošli. Pošto je Sloba zahtevao da radimo, dobijali smo najbolje lokacije, u centru grada – seća se Lukić.