Pariska moda na šabačkim ulicama

Početkom 20. veka žene i muškarci po šetalištima u Srbiji svojim odevanjem nisu nimalo odudarali od gospode po evropskim salonima. Vrlo brzo narodnu nošnju zamenile su haljine sa krilima, visoke štikle i čuda od pantalona “naborane kao armunika”.

– Tokom 19. veka u Šapcu kao pograničnom gradu došlo je do priliva većeg broja zanatlija i trgovaca. Uvođenjem savremenijeg načina ekonomskog i kulturnog života, menjao se i način odevanja, pa su muški i ženski kostim gradskog stanovništva, preuzeli mnoge elemente evropskog odevanja. Došlo je do pojave novih zanatlija, krojačica, šeširdžija, obućara, koji su izrađivali odeću i obuću prema zahtevima vremena. Početkom 20. veka došlo je do evropeizacije građanskog kostima u Šapcu, a moda nastala posle 1900. godine odlikovala se nestankom građanskog kostima zanatske izrade i početkom masovne upotrebe već gotovog, sašivenog odela ili haljina evropske mode i muških i ženskih šešira – kaže Aleksandra Rašević iz Narodnog muzeja u Šapcu.

Iz oglasa različitih zanatskih i trgovačkih radnji objavljenih u lokalnoj štampi, u periodu između dva svetska rata, saznaje se da je biti moderno obučen značilo pratiti parisku modu. Štampa je ironično komentarisala napuštanje tradicionalne narodne nošnje, ali je istovremeno promovisala nove modne stilove. Kao glavne odlike „evropskog načina života“, koji je dovođen u vezu sa ratom, isticali su se materijalizam i grandomanija, koji se ogledaju i u luksuziranju i praćenju modnih kretanja.

Početak 20. veka

„ … Ženske su sa modom toliko daleko otišle da je to postala prava zaraza: haljine sa nekim krilima, cipele sa visokim štiklama i šta tu jošte nema, i u tome se utrkuju kako bogate tako i najsiromašnije, pa i služavke koje služe i koje bi trebalo da krvavo stečenu zaradu sačuvaju … Muški opet neke kapute, male, da im se skoro pojas vidi, a da svako na tom kaputu mora imati prsa kao i ženske – to nesme izostati …“

Ženski časopisi i modne rubrike u dnevnoj štampi, kao i pojedini tekstovi u lokalnoj štampi proklamovali su izgled moderne žene, pa su Šapčanke bile u mogućnosti da saznaju novine iz oblasti mode, kozmetike, nege lica i tela. Novinskim tekstom u Šabačkom glasniku 1934. godine, naslovljenim „Kako da izgledamo?“, Šapčankama se nudio „model lepe žene u današnjici“, koji se približava antičkom shvatanju oblika, a koji se može pripisati „telo – vežbama“ koji je u svetu već prihvaćen.

U želji da se što više približe ili čak izjednače sa idealom lepe žene tadašnjeg vremena, koji su diktirali tadašnji modni centri, Šapčanke su rado prihvatale novine iz sveta mode. U isto vreme novinski tekstovi su bili kritički nastrojeni prema ženama koje, po kriterijumu autora članaka, preterano vode računa o svom izgledu. Štampa se rugala uzorima po kojima su pripadnice lepšeg pola kreirale svoj stil oblačenja, ali i način života. U članku objavljenom u Šabačkom glasniku 1929. godine se kaže: „ … Lutke poiskakale iz pomodnih trgovina i berberskih salona … Žalimo je što se zove Stanija, a ne Gertruda …“

Dvadesete godine 20. veka

U novinskom članku „Moda i sport“, objavljenom u Šabačkom glasniku 1929. godine, navodi se da moda, kao i sport imaju za cilj ne svoja sopstvena zadovoljenja, već zahtevaju divljenje i pažnju onih koji to posmatraju i koji treba da se oduševljavaju ovim „čulnim podvizima“. Tako moda u svojim krajnostima često dobija ne samo izraz neozbiljnosti nego i izraze komičnog i smešnog: „Do juče smo gledali na muškarcima čuda od pantalona, – široke preko mere, naborane kao armunika, dugačke do zemlje, tako da se jedva vide vrhovi od cipela. Do danas mesto tih oksvord pantalona vidimo pantalonice do iznad kolena a danas, – Šta? do samih članaka suknjice se pretvaraju u neke čudne krive repove do zemlje. Kada bi moda bila bez ovih ekscentričnih krajnosti, ne bi bila zapažena promena u njoj i u toliko bi bila manje interesantna.“

Posle Prvog svetskog rata obavezan deo đačke uniforme su bile đačke kape, kačketi za učenike i teget „beretke“ za učenice, sa mesinganim značkama, na kojima je razred predstavljan rimskim brojem, a broj odeljenja arapskim brojem. Značke određene škole, boja širita, ukrasne trake na kapama su bili znak raspoznavanja pripadnosti nekoj školi. Učenice Podrinske učiteljske škole u Šapcu nisu volele ove kape – kačkete, jer su im krile i kvarile kosu i frizuru, pa su bile srećne kad su kačketi zamenjeni „beretkama“. Tridesetih godina je u modu kod devojaka i devojčica ušlo nošenje kape na glavi nakrivo, tako da je jedno uvo i jedan deo glave pokriveno, a drugo uvo i deo glave slobodno.

Tridesete godine 20. veka

U tekstu „Nakrivljeno kapče“, objavljenom u Šabačkom glasniku iz 1934. godine, skreće se pažnja da je to „moda i sa zdravstvene i sa moralne strane škodljiva. Sa zdravstvene strane onom pokrivenom uvu škodi, jer se mogu stvoriti razne komplikacije, a onaj deo glave što nije pokriven može vrlo lako ozebsti, navući reumatizam, a onda eto glavobolje. Sa moralne strane, to na sve drugo liči, samo ne na skromnost jedne devojke i devojčice.“ Roditeljima i školskim upravama se skretala pažnja da u interesu zdravlja svojoj deci zabrane ovakvo nošenje kapa, a „naročito je to dužna uprava ženske zanatske škole, koja ne sprema pomodarke, no ozbiljne devojke i domaćice”.

Aleksandra Rašević, Narodni muzej Šabac