Božićna plećka

Svetozar Ćorović

Na velikoj siniji, kao vosak žuti se pečena veselica. Više nje lebdi lak, providan dim i razlijeva se vrlo prijatan miris. Domaćin, Mitar Gluhać, opijen tim mirisom, ščepa veliki nož, zabode ga veselici pokraj desnoga pleća, i lijepo otkide čitavo pleće, pa raskoračivši se nad sinijom, poče s njega rezati ono meso. Pri rezanju, dva tri zalogaja strpa u usta, a sve ostalo ostavi na činiju, pred sobom, zadržavši samo golu kost – plećku.

Sad nemojte misliti, da je on bio voljan, baš tu kost da pojede. Bože sačuvaj! On je samo želio da, kao i drugi bogobojažljivi domaćini, vidi šta mu plećka kaže; a već plećka umije divno kazivati i kakva će biti godina i kakvo vrijeme i kakvo zdravlje…

– On okrete plećku prema suncu, i, žmirkajući gledaše u nju.

Što je više gledao, sve se više mijenjao u licu. Rumenilo, koje ga je od uvijek krasilo i davalo mu mladićki izgled, poče mu iščezavati sa lica, a limunova boja razlijevaše se po njemu, dok ga gotovo svega prekri. Klonu mu, čak i ruka niz bedro, i on ukočeno, kao bez svijesti, pogleda po čeljadima.

Svi se usplahiriše.

— Šta je? — zapita prva domaćica, prestravljena, i sitnim, kao u kanarinke glasom.

— Zlo, — odvrati on, pokazujući na plećku. Na plećki se vidjela jedna oveća crna pega.

— Vidiš, to su nosila, — reče — i to će neko umrijeti. A vidiš kako je crno i krupno, to ću umrijeti ja.

— Šuti, Bog s tobom! — upade žena, prekrstivši se, a donja joj se gubica opusti, i zaigra, kao obično, kad hoće da zaplače…

— Kako ću šutiti, kad evo otvoreno vidim svoju smrt! A kad se umire, ne može se šutiti… Misliš ti, da je umrijeti kao pojesti zalogaj veselice.

Foto: jaca57.blogspot.com

I Mitru se takođe zatresoše obje gubice, a brkovi čudnovato zaigraše. Niti se htjede osvrnuti na siniju, ni na veselicu, premda je nada sve voleo vruće meso i uvek ga u slast jeo, da su mu brkovi po tri dana bili puni masti od toga… Nije se mogao uzdržati, da barem malo ne zarida. A kad je već domaćin pustio suzu, onda ne mogoše ni čeljad, da ne udare u dernjavu, te, mjesto dosadanjega veseloga Roždestvo tvoje mogahu se čuti svi mogući tanki i debeli glasovi: a – a – a i o – o – o…

Jedva, u neko doba; Mitar prvi dođe sebi. Otirući suze rukavom od košulje, on prvi promuca:

— Dosta je!… Nema fajde od plača!

Kao po komandi, prestadoše svi. Razmakoše se od sinije, i, kao što treba, postaviše sofru. Na sredini staviše siniju, na siniji ćasu, u kojoj je bio usaćen snop svijeća, obmotan zlatom i crvenom svilom, a obasut pšenicom. Mitar, po običaju, uze jedan provalak i poče zažižati one svijeće. Trebao je uz to i pjevati, i on je odista pjevao, ali glas kao da ga iznevjerava, pa mu došao tanji i drhće, drhće isto kao onaj plamen više svijeća.

Svi se, zatim, mirbožiše.

Mitar se poljubi i sa najmanjim detetom, pa onda tužno obori glavu:

— Ovo je poslednji put, — reče — Više se nikad mirbožiti nećemo. Meni je poć’ na dalek put, oklen vam se više nikada vratiti neću.

— Pa nam s toga puta nećeš ništa ni donijeti, — zajeca najmlađe dijete, koga je Mitar naučio, da mu po što donese, kad se vrati sa dužega ili kraćega puta.

Zatim odahnuše svi… Mitar napomenu, da oni, kojima je suđeno još živiti, treba i da jedu… Čeljad ga posluša, a kako iza onoga ridanja bijahu ogladnili, počeše motati zalogaje, da su im sve zaušnice pucale.

Uz basamake začuše se koraci i vrata se naglo otvoriše. Na njima se ukaza kolosalan trbuh Petra Dronje i, malo zatim, ćoškasta glava Nikole Buhe…

— Hristos se rodi! — dreknuše obojica u jedan glas.

Niko im ne odazva.

Oni stupiše malo bliže i obojica zinuše od čuda, tupo gledajući jedan drugoga.

Pred njima je ležao Mitar, u jednom kraju, pa zamišljeno gledao u nekakvu rupu na tavanici, kao da se nadao, da će mu se upravo tuda prikazati Arhanđeo Mihailo, sa mačem u jednoj a terazijama u drugoj ruci, kako ga i na ikonama slikaju. Lice mu sasvim požutilo, i samo mu oči crvene, kao u jarebice, od silnoga plača. Nedaleko od njega sjedi žena, a oko nje se iskupila djeca, pa se snuždila kao prava siročad.

Petar i Nikola zbuniše se. Ne znaju ljudi ni šta da misle, a kamo li da što progovore…

— Šta je ovo, ako Boga znate? — zapita prvi Nikola, nakon duže pauze.

Mitar streknu, kao da ga je aranđel zovnuo, okrenu glavu prema došljacima i, kad poznade svoje najbolje prijatelje, rukom im dade znak, da sjednu. Zatim se malo podiže, pogleda opet u njih i tužno zavrti glavom.

— Th, kakav je belaj? — zapita Petar, koji uvijek pri govoru, promuklo kijaše.

Mitar potegnu uzdah čak od peta.

— Ništa, brate, — reče tiho, kao da sad umire. — Ja ti nijesam više zemaljski… Meni je suđeno da vas ostavim… Možebit’ nam je ovo poslednji sastanak.

— Th, ja ti ne znam ništa… Th, kaži čisto… Ti th, vazda govoriš, th, o belajima…

— Bolje je što me ne razumiješ… Samo vas obojicu molim… Znaš, ljudi smo ljudi…. možebit’ da sam vas nekad i uvrijedio, pa oprostite…

Nikola i Petar se opet pogledaše. Čude se ljudi, gdje će Mitar baš na Božić da prevrne pameću…. Mitar to poznade, pa i opet tužno klimnu glavom.

— Meni je suđeno da umrem, — reče otežući.

— Pa suđeno je i nama! — upade Nikola.

— Ama vaša smrt. nije k’o moja… Vi ćete još dosta veselica izjesti, a ja, jadan, neću više ni jednu… To mi je plećka kazala…

— Plećka?

I prijatelji ne zapitaše više ništa. Znali su da će sve onako biti, kako plećka kaže.

— E, Bog da ti dušu prosti, i primi u carstvo nebesno, — reče Nikola, i skide kapu. — Od mene ti prosto za sve. Nikada me i nijesi krupno uvrijedio.

— Th, šta ćeš, brate? — dodade Petar, — svi smo, th, za zemlju stvoreni. Zemlja jesi, u zemlju, th, otideš. Samo nemoj nas zaboraviti ki u grobu.

I bratski se poljubiše.

— He, moja braćo, — zajada Mitar, — nije to tako lasno umrijeti… A žena… djeca…

Prijatelji ne mogoše više izdržati. Digoše se i pođoše.

Mitar opet leže kao i prije, i opet pogleda u tavanicu, nadajući se Aranđelu… A toga časa, dođe mu na pamet, da Aranđel svaku dušu mjeri na terazijama. I njegova će duša na terazije, pa ako bude teža od pšeničnog zrna, onda je grešna, u Boga grešna, i ne može na drugu stranu, nego… uh… u pakleni kazan.

Foto: mojahercegovina.com

Mitar se strese od te pomisli. Poče u glavi prebirati sve svoje grijehe, kojih se ma i malo mogao sjetiti. Doduše, niko nije bez grijeha tokmo jedin Bog, ali sitniji se grijehovi opraštaju, ako krupnijih nema. Mitar se udari po čelu i sjeti se svoga teftera, u kom je bilježio dućanske dužnike. Tefter je, svakako, grešan, i dosta je on, da ga opremi đavolima. Mitar skoči i dohvati tefter, koji je vazda držao blizu sebe, — te ga poče prelistavati. Pogled mu pade na prvu stranu.

– Na Hasanu Tehšerpvanu pz Bogodola Dadoh na veresiju do trganja 300 oka žita po 18 šolada 540 groša

– Dao mi je on iz svoje ruke 100 groša

– Svega pri njemu ostade kirije 440 groša

Mitar zastade.

— Žito sam kupio po 8 šoldi, — reče, — a prodav’o po osamn’est… To nije pošteno. Može i po trin’es’…

Popravi i pođe dalje.

– Na malome Tomi što tovare goni iz Nevesnnja.

– 400 oka kukuruza po 17 šolada 170 groša

– 2 oke kahve 40

– 5 oka šećera 30

Mitar zavrti glavom.

— I ovđe je krivo!… Šećera nije bilo više od četiri oke, a ja metn’o pet… Ni kukuruza nije bilo ov’liko.

— Sad da idem malo u čaršiju, da se razaberem, — reče, pošto je svršio pregledanje, i podiže se.

Pred kućnim vratima okrenuo se i pobožno se prekrstio; zatim nastavi hod. No tek što se odmaknu nekoliko koračaji, pa se već pokaja.

A, upravo ne bi se pokajao, da ga svi prolaznici nijesu nekako čudnovato gledali. Njemu se barem učinilo, da ga svi čudnovato gledaju… Kao da je svak znao i svak ga sažaljeva!… On je baš dobro video, kako su ga dvojica tako tužno pogledali, kao da vele: pokoj ti duši!

Njemu dođe ponovo da zaplače, te bi odista i zaplakao, da slučajno tuda ne prođe Jova, onaj Jovan što svijeće prodaje. A Jovan ga pogleda nekako veselo, smijući se, kao da se radovao što će zbog njegove smrti prodati nekoliko oka svijeća.

Mitar se naljuti.

— Poganov nikakav! — promrmlja u sebi, — veseli se tuđoj smrti. K’o da će se obogatiti zbog nekoliko oka svijeća. Poganov!

On bi toga časa dao mnogo, vrlo mnogo, kad bi se mogao osvetiti Jovanu, a da ne ponese grijeh na duši. Eh, kada bih ga mogao samo malo gurnuti, ali samo malo… makar da mu jednu džigericu odbije.

— Samo da meni nije zbog duše, a zakukala bi mu majka danas, — reče.

Pa nastavi put pored Draganova ćoška, gdje opazi trojicu prosjaka. On se zaustavi, i na njihovo veliko čudo, svakom dade po groš. Tu mu pade na pamet i Mirko Gligorijević, s kojim je živeo u omrazi, a zbog sitnice. Mirko, od šale, uhvatio jednom Mitrova mačka i otkinuo mu rep, a Mitar nikako nije mogao gledati kusoga mačka.

Zbog toga je došlo između njih do riječi, pa do šaka. Srećom te nije bilo kakve krupne nedaće. Mirko Mitru izbio samo dva zuba, a Mitar Mirku iščupao brk, i napravio na čelu čvorugu, otprilike koliko orah. Ništa više!… Samo, od toga dana nijesu više bili zajedno. Nijesu nazivali jedan drugome ni dobro jutro, nego su se psovali, i to tiho, jer ne bi lijepo bilo, da taki pozdravi uđu u modu.

Mitru ne bijaše po volji da ostavi ovaj svijet a da se ne pomiri s Mirkom. Stoga se uputi Mirkovoj kući.

— Još jedan grijeh manje! — reče, ulazeći u Mirkova vrata.

— O, domaćine! — viknu još s praga.

— Naprijed! — dočeka Mirko i skoči na susret gostu. No kako stadoše jedan prema drugom, obojica se začuđeno pogledaše. Mirko kao da ne veruje, da je pred njim Mitar, a Mitar kao da se čudi gdje je došao.

Najposlije kao da se prisjeti, kroči on Mirku, i pruži mu ruku. Obojica se mirbožiše.

— Brate Mirko, mi ćemo se brže rastajati, — poče Mitar, — Ja ću ti u vječnu kuću… Oprosti, k’o da se nikad inadili nijesmo…

— Nek’ti je, brate, Bogom prosto, — odvrati Mirko. — Ja sam čuo, brate, od Petra za tvoju nedaću i bilo mi je žao. Nijesam, brate, ni mislio, da ćeš doć’… Fala ti!

Pa obojica uljegoše u malu Mirkovu soku i sjedoše. Mirko donese vina i natoči u čaše.

— Zdrav si, brate! Ovo ćemo za naše novo prijateljstvo, — reče.

Obojica iskapiše. Mitru je to bila prva čaša od jutros, i on čisto osjeti, kako mu kao mehlem pada na srce. Neka blaga toplina prođe ga svega.

— Daj još jednu, — reče polako.

— Evo, brate, evo, — dočeka Mirko. — Ovo za upokojenije tvoje duše. Kad ćeš, brate, umrijeti, ne treba da ostaneš željan vina…

Mitar poče piti. I iza svake čaše osjećao se pomalo snažniji. U prsima mu se razlijevala sve veća i veća toplina, koja kao da mu ublažavaše onaj strah od smrti… Malo po malo, i on se više nije plašio…. Ali mjesto toga, srce mu postade kao pamuk meko, i poče gorko žaliti za sretnim živovanjem na zemlji. Žao mu bijaše jarana, žao svega!… I on, ni sam ne znajući zašto, obgrli Mirka i poče ga mahnito ljubiti…

— Kako ću ja bez tebe! — veli Mitar.

— Lako je tebi bez mene; ali nije meni bez tebe, — stenje Mirko.

Mitar se diže pa pođe kući. Ustade, kroči, ali ga noga izdade, te koliko je dug pade na vrata,

— Smrt, brate! Evo smrti! — jeknu i izvali se na leđa, kao da će na mah izdahnuti.

— Nije još! — veli Mirko. — Vino je žestoko, pa to je od toga…

— Nije vino, nego prava smrt! Poznajem je… Sve mi se mrači pred očima…. Sve igra… Eno i Sveti Nikola na ikoni igra… Smrt!…

Mirko ga i ne slušaše više, nego ga uze iz sve snage i podiže ga. Oslanjajući se jedan na drugoga, pođoše obojica. Batrgali su i povodili se čas na jednuu čas na drugu stranu.

— Vidi, kako prave mišljete!* Baš su se nakresali! — reče neko.

— Eto, kakav je svijet, — poče se vajkati Mitar. — Oni misle, da sam pjan, a ne znaju kako mi je…

Dođoše do kuće, uspeše se kojekako uz stepenice i stupiše u sobu.

— Eh, ti umiri, brate, polako, a ja ću sad doći, — reče Mirko, pa se vrati, zaplićući nogama…

Mitar još živi, jednako se nada smrti, i, pijući, jednako se prašća s Mirkom. Četiri su godine prošle od onog kobnog Božića, ali on jednako tvrdi, da plećka ipak mora pogoditi…

Za Srbinside priredio Milorad Jovanović

* Prave mišljete – Mišljete je naziv za staroslovensko slovo M. Dakle, išli su u cik – cak