Acula, srpski ratni konj

Priča o konju Aculi iz mačvanskog sela Uzveće po mnogo čemu podseća na scenario filma Stivena Spilberga, „Ratni konj“, tako da se može reći da „i mi konja za priču imamo“. Štaviše, Aculina ratna odiseja je kudikamo dramatičnija od one prikazane u filmu, jer je sa svojim vlasnikom prošao sito i rešeto ratova od 1912. do 1918, uključujući i povlačenje preko Albanije. Doživeo je duboku starost i sahranjen uz sve vojničke počasti.

Ova veličanstvena životinja pripadala je Dragomiru Rajiću (1886 – 1974), zemljoradniku iz sela Uzveće, udaljenom petnaestak kilometara od Šapca. Bio je to snažan jahaći konj, sjajne crne dlake, o kome je Dragomir brinuo od kako se radio, pa se među njima vrlo rano uspostavila čvrsta veza.

Dragomir Rajić, Aculin vlasnik

Dragomir je kao borac konjičkog puka Drinske divizije vojevao u oba Balkanska i Prvom svetskom ratu, a pošto je i Acula bio vojni obveznik, morao je da ga vodi sa sobom. U Mačvi je, inače, oduvek bilo dobrih konjanika, a bilo je uobičajeno da se zajedno regrutuju konj i vlasnik, jer niko nije mogao bolje da brine o potrebama konja od njegovog gospodara.

– Dragomir i Acula učestvovali su u Kumanovskoj i Bregalničkoj bici, da bi potom nastavili ratovanje u Prvom svetskom ratu: Cerska, pa Kolubarska bitka, a u međuvremenu borbe na Drini i Mačkovom kamenu. Usledilo je povlačenje preko Albanije, kada je Acula tokom snažnih mećava u Albanskim gudurama grejao svog gospodara i spasao ga od smrzavanja. Stigao je Dragomir sa konjem i na Krf, a potom su učestvovali u probijanju Solunskog fronta. Po povratku u Srbiju, stigli su sve do Osijeka, gde je Dragomir sa konjem demobilisan, pa su se 1919. godine vratili kući u Uzveće – priča Svetlanka Milutinović, muzejski savetnik u Narodnom muzeju u Šapcu, gde se čuva sedlo koje je koristio Dragomir Rajić.

Povlačenje preko Albanije

Mačvansko selo Uzveće

Sedlo je Muzeju 1992. godine poklonio Dragomirov unuk, Dragoljub Rajić, profesor srpskog jezika i pesnik iz Uzveća, nakon što je decenijama ležalo u štali na porodičnom imanju. Dragoljub nije imao dece, ali je njegova sestra Radojka priču o dedi i njegovom konju prenela svojim potomcima. Radojkin sin, Dušan Majstorović, takoreći napamet zna dogodovštine iz tih mračnih vremena u kojima su dva ratna druga više puta stavljali život na kocku za oslobođenje Srbije.

– Majka mi je pričala da je pradeda često govorio da se ne bi živ vratio kući da nije bilo Acule. Njih dvojica prešli su hiljade kilometara pod kišom metaka, izloženi hladnoći i gladi, provlačeći se kroz krševe gde je i čoveku teško da se prođe, a kamoli konju… Pradeda je gledao kako mrtve ljude bacaju u more, i iako su tokom povlačenja preko Albanije mnogi pomrli od gladi i iscrpljenosti, on nije želeo da ostavi konja. Kako je mogao da se ne veže za njega, kada su šest godina delili nedaću?

Jedna od najtežih prepreka koju je trebalo savladati u Albaniji bila je reka Maća, oko koje je bio močvarni teren… Tu su stradali mnogi naši ljudi. A Acula je uvek išao prvi, pre drugih konja, jer je uvek trebalo da jedan konj prvi pređe prepreku – reku ili jarak, da bi i ostali krenuli za njim – objašnjava Dušan Majstorović i dodaje da je Acula bio toliko dobro dresiran da je Dragomir davao i drugima da ga jašu kada je trebalo savladati neku prepreku.

On kaže i da mu se u sećanje posebno urezala majčina priča da su konje utovarivali na francuske brodove tako što su im ispod stomaka podvlačili šatorsko krilo vezano konopcima, a onda ih podizali.

– Prava je sreća da se Acula vratio kući, jer su prilikom povlačenja kroz Albaniju bili veliki gubici i među ljudstvom i među konjima. Mislim da je spasen tek svaki deseti konj ili slično – kaže on.

Sahrana uz sve vojne počasti

Štala na imanju Rajića u kojoj je živeo Acula

Dušan kaže da je njegov pradeda po povratku u Uzveće Aculi „dao voljno“ do kraja života. Nije mu dao da radi seljačke poslove, niti da vuče čeze, jer je računao da je svoje odužio. Hranio ga je i negovao.

A kada je 1932. godine Acula uginuo, Dragomir je pozvao svoje preživele saborce na njegovu sahranu. Sahranio ga je kao što dolikuje borcu, uz sve vojničke počasti.

– Acula je sahranjen na obodu sela, pored pašnjaka na kojem je za života pasao. Ta parcela je i danas u našem vlasništvu. Aculin grob nalazi se između nekadašnje ciglane i bunara – kaže Dušan.

Svojevremeno su Rajići na tom mestu imali i jednu kolebu. Dragomir je svakoga dana radio na njivi, a pošto je bio druželjubiv, često su mu svraćali prijatelji, sa kojima je, uz rakiju, pretresao svakodnevne probleme i prebirao po uspomenama.

Aculu, kažu, nikada nije zaboravio.

Petar Blečić

Aculine čeze

Čeze na imanju Rajića iz vremena konja Acule

Na porodičnom imanju Rajića u Ulici Dragomira Tanasića u Uzveću još uvek se nalazi štala u kojoj je boravio Acula, kao i niz objekata iz tog vremena, uključujući i čeze. Porodica Dragomirove unuke, Radojke, podigla je tu pre nekoliko godina novu kuću, u kojoj će, možda, jednog dana živeti Dragomirovi pra pra unuci.