Dimitrije C. Đorđević
Muzikalne večeri na starom „Inštitutu“
Viša ženska škola u Beogradu je ustanovljena 17. juna 1863. godine, a predavanja su otpočela 1. oktobra iste godine. Ova škola, koja je kroz dugi niz godina vaspitavala buduće majke, dobre domaćice i spremala učiteljice i nastavnice, prva je počela da priređuje intimnije školske i porodične zabave i balove, koji su u svoje doba za žensku mladež imali i vaspitni karakter.
Danas više ne postoji stara zgrada Više ženske škole, koja je starim generacijama više bila poznata pod imenom „Inštitut“, i koja se nalazila u Ulici kraljice Natalije. Docnije, pretvorena u Žensku gimnaziju, zgrada Više ženske škole je srušena 1931. godine i na njenom mestu je podignuta nova palata Druge ženske gimnazije.
Red je da se danas setimo s velikim pijetetom ne samo ove škole, već i njene prve upraviteljke Katarine Milovuk, koja je na tom položaju poslužila punih trideset godina (1863-1893), koja je davala inicijativu celom našem ženskom pokretu svojega doba i kojoj, najzad, pripada najveća zasluga za priređivanje čuvenih zabava i balova u Višoj ženskoj školi.
Inicijativom Katarine Milovuk, žene visoke kulture i velike energije, osnovano je, 1875. godine, u Beogradu Žensko društvo, kao prvo žensko udruženje Srpkinja. Pre toga, naše Jevrejke su već imale svoje društvo. Ubrzo zatim, zauzimanjem Katarine Milovuk, osnovana je u Beogradu Ženska radnička škola i Bazar, koji su kasnije s velikim uspehom i pred stranim svetom reprezentovali naše narodne umetničke radove.
Zgrada Više ženske škole u Beogradu nalazila se na uglu Abadžijske čaršije u Ulice Kosovke devojke (slika levo); Uprava Beogradskog ženskog društva, 1894. godine (slika desno)
Kao muzikalna žena, koja je pored svog muža, Milana Milovuka, profesora i prvog horovođe Prvog beogradskog pevačkog društva, dobila još veću muzičku kulturu, Katarina Milovuk je u svome domu pružala gostima retko zadovoljstvo da slušaju klasičnu i modernu muziku. U Višoj ženskoj školi ona je 1889. godine osnovala Žensko muzikalno društvo, a nastavnice su bile prve članice hora. Ova ženska muzikalna ustanova bila je centar oko kojega su se okupljale, muzički nadarene, i ženske i muške osobe.
Katarina Milovuk bila je upraviteljka Više ženske škole pune tri decenije
Više puta je kraljica Natalija posećivala Višu žensku školu. I to pokadkad sasvim iznenada. Tek se spusti pešice iz dvora, sa svojom dvorskom damom, kroz strmu i uzanu Devojačku ulicu i začas se nađe u nekoj učionici, u kojoj odsedi čitav čas. A tada se već znalo da će posle ovakve posete sledovati iz dvora pune korpe bonbona i čokolada za sve učenice.
Kraljica Natalija je svojom visokom posetom više puta udostojila muzikalne večeri Ženskog muzikalnog društva, i tom prilikom je držala serkl s mnogim ženama. Sećam se baš kako su jedne večeri na ovakvoj zabavi Valjevke dobile od kraljice Natalije veliki kompliment. U toku predstavljanja svih članica muzikalnog društva, kraljica je pozdravila i potpukovnikovicu Lomićku, pored koje su stojale još tri njene Valjevke. Neposredno posle toga, kraljica Natalija je izjavila:
– Palo mi je u oči da su sve Valjevke, koje su mi dosad predstavljene, bile lepe žene…
Pitomci uče lepo ponašanje
Na muzikalnim večerima Ženskog muzikalnog društva okupljala se prestonička elita. Tu su se mogli viđati Giga Geršić, Bogdan Popović, Milovan Milovanović, Milenko Vesnić i drugi intelektualci. Redovno su dolazili i izvesni mladi oficiri, koji su kod beogradskih dama važili kao najveći kavaljeri. To su bili Milivoje Nikolajević, Mika Naumović, Ljuba Lešjanin, Miloš Vasić, Jova Veljković, Boža Terzić, Miloš Petronijević, Milutin Marinović, Mika Janković i drugi, koji su se, pored svog lepog domaćeg i društvenog vaspitanja, učili „bontonu“ i u Vojnoj akademiji.
U Vojnoj Akademiji bio je nastavnik za gimnastiku i borenje kapetan Ferdo Mioković. Pored mačevanja i lomljenja kostiju na rehu, barnama i ringlama, na kojima se dobijala gipkost, snaga i pravilna linija tela, kapetan Mioković poučavao je pitomce Vojne akademije i mlade oficire još i „bontonu“ i otmenom ophođenju s damama, i on im je tada otprilike ovako govorio:
Gligorije Giga Geršić, čuveni pravnik, publicista i političar, (slika levo) i Milenko Vesnić, diplomata i političar, (slika desno) bili su redovni gosti na muzikalnim večerima Ženskog muzikalnog društva
– Kad se prilazi jednoj dami koja sedi, pa vi hoćete da je angažujete za kakvu igru, a vi nemojte prvi da joj pružite ruku, onako s neba pa u rebra, već prvo stanite pred njom „mirno“, jače tresnite petama da dobro zazvrče mamuze i onda joj se duboko poklonite, pa tek onda, kad vam ona pruži ruku, prihvatite pažljivo i nežno je poljubite u ruku, da se ne čuje ono prostačko „cmok-cmok“. Jeste li razumeli?
– Jesmo!
– A sad, svi izađite napolje i jedan po jedan prilazite ovoj „dami“.
A „dama“ u vojničkim pantalonama zauzme svoje mesto i počne s mukom da se bori protivu smeha.
Beogradski učitelji igranja
Treću balsku deceniju u srpskoj prestonicu, osamdesetih godina 19. stoleća, karakteriše boemija. Beograd je imao dušu, koja se znatno razlikovala od duše današnjeg Beograda. Jer, Beograd je onda imao svoga Gigu Geršića, Andru Knićanina, Radoja Domanovića, Dragomira Brzaka, Milorada Mitrovića, Tošu Beca, gurmana Kostu Vujića, Mitu Šogora, Ćiru dresera i druge svoje boeme. Imao je svoje Dardanele, Pozorišnu kafanu, Bumskeler, Crvenoga petla, a imao je i svoga Bezobraznog Vasu.
Ali, ovde bih vam rekao nešto o prvim učiteljima igranja, ili tanc – majstorima, kako ih onda zvahu Beograđani. Jer, na prvom mestu se njima ima blagodariti što su se potrudili da spreme nove generacije igrača, koji pre toga nisu umeli čestito da igraju ni sva srpska kola, a kamoli okretne igre, kao što su polka, valcer, kadril, lans i tako dalje.
Beograđani iz toga doba znaju za tri prva učitelja igranja, koji su dugo vreme uspešno vršili svoju umetničku dužnost. Bili su to g.g. Blagoje Jovanović, učitelj, za ozbiljnu publiku, a majstor Tasa klozer i Milutin Kezić, šnajder, su spremali mešovitu, prošaranu publiku. Blagoje je najpre davao časove kod Ruske krune, zatim u boljim lokalima, a majstori Tasa klozer i Kezić šnajder kod Dva tesača, Crne mačke i po drugim kafanama na Vračaru i u Paliluli.
Učitelji igranja obraćali su naročitu pažnju na uvežbanost onih lica, koja će na balovima ranžirati kadril i lans. Izbor je padao samo na one koji su okretniji i koji su svojom pojavom padali u oči. Jer, u to doba nije bilo lako komandovati igračima iz prostijeg staleža, uzvikujući im: Šen angle,.. Dubl ete,.. Kroaze,.. Promenad… i tako dalje. Trebalo je sve izgovoriti pravilno, a ne kao onaj ćata iz zapadne Srbije, koji je voleo da se pravi učen, ali mu nekako to nije ispadalo za rukom. Taj ćata je, prilikom aranžiranja francuskih igara, umesto Šen angle, što znači „engleski lanac“, uzvikivao Šmen d fer, što znači „železnica“, a umesto Kroaze, komandovao Triput kloazet!
Nastaviće se…
Za Srbinside priredio Milorad Jovanović
* Prva slika u tekstu preuzeta je sa sajta srbin.info, a ostale sa sr.wikipedia.org
beograd, Gligorije Geršić, Inštitut, Katarina Milovuk, kraljica natalija, ples, učitelj igranja, Viša ženska škola u Beogradu