Milan Đ. Milićević, 1895
Poodavno sam čitao, ne sećam se gde (ali ne mari ništa: i apostol Pavle, na jednom mestu, ne pominje izvora svom navodu, pa mu opet veruju toliki hrišćani) kako je pokojni Fuad – Paša, Bog da ga prosti po njegovoj veri, jednom dopisniku Jevropljaninu dokazivao da su Turci prava sreća za balkanske narode, koji bi se, uveravao je stambolski državnik, među sobom poklali, da nije Turaka, koji ih čuvaju od te pogibije!
Ne znam bi li se ti narodi poklali na mrtvo, ali da bi se grebli, da bi se čupali, grizli, pa čak malo i naklali – dokazali su sami čim su osetili svoje ruke odrešene, i u rukama noževe, koje su drugi naoštrili! Ta jednokrvna i jednoverna braća tako se junački umeju svađati oko jedne nurije, ili oko kake prljuše, kao drugi oko najvećega predela, ili najbogatije države.
Na nesreću, kao da je Fuad pogodio!
***
Pre nekolike desetine godina ime Srbin za Turke bejaše isto što i: buntovnik, odmetnik, revolucionar! U svoj turskoj carevini niko nije smeo na sva usta nazvati se Srbinom; a Srbi u Kneževini bili su padišah – hainlari (careve izdajice). Prema tome, vrlo je lasno protumačiti: Zašto su se Srbi u Turskoj carevini od svake ruke dovijali samo da se, pred Turcima i turskim vlastima, ne nazivlju Srbima! Oni su se, dakle, nazivali po mestu odakle su; po veri u kojoj su, ili kako bilo drugojače, samo da im se ne reče da su: padišah – hainlari!…
Nekako u to doba pada najživlja radnja bugarskih rodoljuba, koji ustaše buditi svoj davno zaspali narod na borbu s carigradskom vaseljenskom patrijaršijom za vaskrs narodne bugarske crkve.
Kroz duge vekove ime Bugarin među hrišćanima na istoku bejaše ime mirna i vredna zemljoradnika, a među Turcima to beše ime najpokornije i najvernije sultanove raje. Turci su verovali, da su Bugari toliko zaboravili svoju nekadašnju narodnu samostalnost, da bi se pre pobojali da na Sultana ne ustanu pravi muslimani, nego li Bugari hrišćani!
Imajući u Bugare tako pouzdanje, Turci ne samo ne smetahu njihovoj propagandi za vaskrs narodne im crkve, nego su im još snažno pomagali i autoritetom državne vlasti na jednoj strani protiv Grka a na drugoj – protiv Srba.
Tada se u Turskoj, zahvaljujući tom sticaju prilika, bugarskom plemenu vidik širio preko svakog očekivanja, a Srbima se naprotiv, kod očiglednih prava, sužavao.
To behu teški i čudni dani, u koje se tri raka pecijahu na jednoj vatri, pa jedan drugome ne samo ne verovahu, nego se još jedan na drugoga žaljahu! Bugarin Rakovski, jedan od najžešćih boraca za bugarsku misao, u patriotskom zanosu, dokazivaše: da je „Stefo – bej (1), Knez – Lazarev sin, sa svojim Srbima, vojevao za bugarska prava“! Žarki rodoljub, on čak ljude iz Bosne rodom nazivaše: Bъlgarskim Slovenima!…
***
U to vreme, kao što je već rečeno, Srbi u u Turskoj ne smeđahu ni izgovoriti svoga narodnoga imena, a Srbi u Srbiji i u drugim zemljama, žudni da im se braća Bugari što pre oslobode, gledahu u tom pregonjenju bugarskih prvaka samo patriotsku revnost koju će, nadahu se oni, potonji hladniji radnici, bolje obavešteni, više zasićeni, umeriti i svesti u pravične granice.
– Ta, zaboga, – govorahu onda mnogi Beograđani: – zar se Bugari mogu toliko zaboraviti da traže sebi ono što je očevidno srpsko? Zar oni ne vide tolike srpske zadužbine koje i danas drže duhovni život Staroj Srbiji i Makedoniji? Zar oni ne slušaju pesme o prošlosti srpskoj, koje jedine blaže jade našoj braći u tim zemljama? Zar oni mogu ne znati čiji je grad Prilep, ko li poslednji carova u lepom Skoplju na Vardaru?
Ali Beograđani, i svi koji ovako pitahu, zaboravljahu da se „jedući, rasklimaju vilice“; oni držahu da im je i Ohrid obezbeđen, a ne predviđahu da bi se mogla naći bratska ruka, koja bi se čak i za Niš mašila, pa da ne zadrkće ni pred krvavom Ćele – kulom!
Bez sumnje je i među braćom Bugarima bilo vrlo mnogo dobrih i umerenih ljudi, koji su osuđivali pregonjenje; ali osvajačku propagandu nisu vodili razboriti umerenjaci nego vatreni prvaci!…
***
U to vreme Knez Mihailo kupi jedan prosti dunavski parobrod za prevoz običnih tereta, i nadenu mu ime Deligrad (2). Na to Turci u Stambolu jeknuše, i odmah jednom svom ratnom brodu dadoše ime Kosovo, da nama Srbima napomenu: „gde su sablje razdelile carstvo!“ I to im ne bi dosta. Činjaše im se da je vlast prema Srbiji suviše razdrobljena. Zato sklopiše naročitu Kosovsku oblast, u koju uđoše: Niš, Pirot, Vranja, Skoplje, itd.
Svakom svom mutesafiru (upravniku), u tim gradovima, postaviše po jednoga pomoćnika Bugarina, kome jedini posao bejaše: uvećavati broj Bugara, koji su caru pokorna raja; a smanjivati broj Srba, koji su svakad padišini hainlari!…
Najbezobzirniji u ovoj službi beše neki Dragan – efendija (3).
U pomenutim mestima Srbi behu silom pozivani da odgovore na ova dva pitanja:
1. Jeste li vi Grci?
2. Jeste li vi Bugari?
Ako odgovore da su Grci, mogli su se nadati da ostanu pod Carigradskim vaseljenskim patrijarhom. Odgovore li da su Bugari, morali su doći pod Bugarskoga egzarha (4)
Srbima tada beše do Boga teško. Oni nisu Grci, a nisu ni Bugari; međutim, Turci ne hoćahu čuti ni za kaku treću grupu naroda.
Toga radi je bivalo, po raznim mestima, raznih slučajeva, žalosnih, a i smešnih. Jedan od tih ispričaćemo ovde.
***
U jednoj mutesarifskoj varoši skupio se bejaše medžlis u vanrednu sednicu. Na prvom mestu sedi građanski upravnik Abduraman – paša; do njega je kadija; pa zapovednik vojske Ahmet – paša; pa malmudir; pa onda Dragan – efendija, i dalje redom svi članovi ovoga naročitoga medžlisa. U dno sobe, za svojim kalemima, sede ćatipi (5) gotovi da zapišu, kao odluku medžlisa, ono što paša prodiktuje.
U taj medžlis biše uvedeni: vladika Kalinik, i još 15 – 16 narodnih predstavnika, koje varošana a koje seljaka. Ovi ljudi behu iz raznih mesta, ali se svima njima imađahu postaviti jedna ista pitanja. Ušavši u medžlis, vladika i svi njegovi ljudi učiniše paši temena do zemlje, i priđoše da ga poljube u skut.
Dragan Cankov (u sredini fotografije), bugarski političar, bio je premijer te zemlje u dva mandata
Paša mahnu rukom za znak da ne treba prilaziti k skutu njegovom. Pa, pogledavši u svoga pomoćnika, Dragan – efendiju, reče:
– Džanum, počnite pitanja.
Dragan – efendija oštro promeri očima i vladiku i sve njegove ljude, pa poče pitati ovako:
– Kakav ste narod vi, despote?
– Mi smo Velešani, Skopljanci, Vranjanci, Leskovčani, Nišlije – odgovori vladika za sve svoje drugove, koji se duboko pokloniše te time utvrdiše vladičine reči.
– Velešani su koji žive u Velesu; Vranjanci, koji žive u Vranju – veli Dragan – efendija – ali narod koji ste vi, pitam ja?
– Svi smo kauri – odgovoriše pitani.
– I to znam; vaš je mezheb (vera) hrišćanski, zato ste kauri; ali narod, milet koji ste, kažite ovde pred čestitim pašom, i pred ovim svetlim medžlisom?
– Koj znaje; mi smo ljudi prosti, neučevni; ne umemo ni da kažemo.
– E, pa jeste li jaudije?
– Nesmo, ni dao Bog!
– Turci niste?
– E, tako je Božja volja!
– Jeste li Grci?
– Grci nesmo.
– Jeste li Arnauti?
– Nesmo.
– Jeste li Bugari?
– Ni Bugari nesmo.
– E, pa što ste?
– Kazasmo malopre: Velešani smo; Skopljanci smo; Vranjanci smo, i…
– A jezik vaš kakav je? – prekide ih već nestrpljivi Dragan.
Vladika Kalinik okrete se i pogleda po svojim ljudma; jedan starac istače se iz gomile napred, pokloni se duboko, i reče:
– Efendum! vaša milost bezbeli zna, da u carevini našeg milostivog padiše, ima jezik bošnjački: naš jezik i bošnjački jezik tako su jedno, kao što je jedno mleko iz kravina vimena, i ako se muze na četiri sise!..
Dragan – efendija uhvati se za čelo, i srdito reče, kao sam sebi da govori:
– Keški! Noge da sam skršio bolje bi bilo, nego što sam došao da ove hajine pitam!… Dišeri! – viknu on, i mahnu rukom.
Vladika Kalinik, i družina mu, pokloniše se, i iziđoše iz medžlisa…
– Adžait! – tromo progovori Abduraman – paša: – Bolje ih ostavite, da oni vas traže!
– Dobro je dok se god ovi glože (6), – šanu kadija mutesarifu na uho: – njihova svađa produžava naše carovanje!…
Ovim se iscrpe dnevni red ovoga medžlisa!…
Za Srbinside priredio Milorad Jovanović
* Treba imati na umu da je Milićević bio sekretar Kneza Mihaila, koji se zalagao za saradnju i vojno savezništvo sa Bugarima i Grcima, radi oslobođenja od Turaka. Čak su postojali i tajni paktovi o vojnoj saradnji i međusobnoj pomoći u ratu, još šezdesetih godina 19. veka, pre nego što smo se oslobodili od Turaka. Zato je Milićević u ovoj priči prilično blag, kada govori o Bugarima rodoljubima.
1 Misli na despota Stefana Lazarevića
2 Austrija je imala četiri parobroda na reci Po – u, u Italiji. Kad Italija ode Talijanima, ta se flotila rasprodade. Od četiri broda jedan, po imenu Pijačencu, kupi Srbija i nadenu mu ime Deligrad. Ona druga tri broda takođe su došla u Dunav, i dobila druga imena (napomena autora)
3 Dragan Cankov, bugarski šovinista, koji je radio protiv uticaja Srbije na Balkanu. Zajedno sa Turcima je na područjima gde su živeli Srbi zatvarao malobrojne srpske škole i otvarao bugarske škole. Uništavao je, spaljivao svu literaturu, knjige, đačke udžbenike i novine, na srpskom jeziku. Kod koga bi bila nađena i jedna srpska knjiga, podlegao bi kazni, batinama ili zatvoru. Osim toga, Bugari su računali da će im jednom pripasti svi srpski krajevi, južno od Aleksinca, i da će izaći na Egejsko i Jadransko more, pa su svaki pokušaj organizovanja srpskih rodoljuba prijavljivali Turcima, koji su preduzimali drastične mere. (napomena Milorada Jovanovića)
4 Veliki broj Srba, naročito u Makedoniji, izjašnjavao se da su Bugari, smatrajući da je bolje da ostanu u pravoslavnoj veri, makar i pod bugarskim egzarhom, nego da se poturče i postanu muslimani. Šiptari, naročito na Kosovu i Metohiji, su, naprotiv, prihvatali islam, iako su većinski bili pravoslavci ili katolici. (napomena Milorada Jovanovića)
5 kalem, divit = pisaći pribor; ćatip = pisar, sekretar (napomena Milorada Jovanovića)
6 Misli na sukob između Bugara i Srba (napomena Milorada Jovanovića)
Bugari, Ćele - kula, Dragan Cankov, Grci, Niš, Pirot, Stara Srbija