Akademija za slepe guslare

Pre nego što je Vuk Karadžić zapisao naše epske pesme, ali i kasnije, srpsku pesničku tradiciju baštinili su i stvarali slepi guslari. U to vreme, jedan od guslarskih centara bio je i sremački grad Irig, gde je od 16. do početka 19. veka delovala takozvana „slepačka akademija“. Bila je to svojevrsna škola za slepe guslare, koji su među sobom govorili tajnim „gegavačkim“ jezikom iz kojeg su nam ostale neke reči koje i danas koristimo.

Podaci o ovom delu naše usmene tradicije su oskudni i neprecizni. Ipak, sudeći po raspoloživoj istorijskoj građi, izvesno je da „slepačka akademija“ nije bila organizovana školska institucija, budući da se narodna muzička pedagogija praktično svodila na slušanje i ponavljanje, odnosno svojevrsnu krađu – kad jedan muzičar sluša drugoga, a onda ga oponaša, sve dok tako ne dođe do „konačnog“ rezultata.

Centar Iriga 1903. godine – jedan od guslarskih centara gde je od 16. do početka 19. veka delovala takozvana Slepačka akademija

– Omiljena mesta guslarskih okupljanja bili su „sajmovi“, to jest crkveni vašari i sabori, pa je razumljivo što je Irig kao ekonomski centar šire oblasti, u blizini fruškogorskih manastira, vremenom postao jedno od glavnih stecišta putujućih narodnih pevača koji su tu dolazili da prezime. Međutim, nema preciznih podataka o tome gde se nalazila „slepačka akademija“.

Miodrag Maticki u svojoj knjizi „Jezik srpskog pesništva“, navodi da se u jednoj priči pominje podrum ukopan u brdu, a u drugoj zgrada svilare u ulici koja vodi od česme prema Hopovu. Tu stoji da je ta zgrada stradala u požaru, pa su nju i okolne lagume naselili slepi prosjaci koje je, kao i druge siromahe, pomagala opština – kaže dr Dimitrije Golemović, profesor etnomuzikologije na Fakultetu muzičke umetnosti u Beogradu i autor knjige „Pjevanje uz gusle“.

Zarađivali više od “okatih” kolega

Praksa da slepi ljudi uz pomoć muzike zarađuju za život, inače poznata širom sveta, kod nas se ispoljavala kao nešto tradicionalno vredno, o čemu dovoljno govori i primer Filipa Višnjića koji je ispevao epske pesme visoke umetničke vrednosti. Iako im je guslanje bilo jedini način privređivanja, neki slepi narodni pevači, poput Višnjića, svojom umetnošću su zarađivali više i od mnogih „okatih“ kolega, te su, zbog relativne imućnosti, važili za poželjne đuvegije!

Filip Višnjić (anaiceage.blogspot.com)

– Tada je imućan bio onaj koji nije radio za drugoga. I dok su mnogi ljudi morali da nadniče ili služe po ceo dan za 10 ili 15 dinara, uspešniji profesionalni guslari su zarađivali istu sumu, a često i veću, pevajući po kafanama, saborima ili sličnim mestima. Pri tom su obično plaćali jednog slugu koji je brinuo o njima, a ponekad i dete koje je brinulo o konju i zaprezi, jer su tako putovali. Vremenom je, pak, došlo do gubljenja potrebe za epikom i slepi guslari su od početka 19. veka sve više svedeni na nivo prosjaka. Imali su širok repertoar pesama: od „pravih“ epskih, preko balada, do „klanjalica“, „pretkućnica“ i „blagoslova“, što je posebno bilo karakteristično za Srem – objašnjava Golemović i dodaje da je uprkos tome što je naziv „slepačka akademija“ omalovažavajući, reč o svojevrsnoj instituciji koja je hvale vredna.

Tajni jezik slepih guslara

O tajnom (šatrovačkom, argou) jeziku slepih guslara prvi je pisao Simo Milutinović Sarajlija, u svom kratkom „Primječaniju o Gegavačkom jeziku“, objavljenom u Srbskoj novini 1838. godine. Ta Milutinovićeva crtica je ujedno i jedan od najznačajnijih dokaza o postojanju „slepačke iriške akademije“: U Srijema Irigu, dok je bilo sajmišta slijepacah, zboren je taj jezik; no danas u Bosanskoj Posavini te’liše u Gradačkoj okolini malo tko i okatij, da ga ne zbori. Ja mislim da je ovo, Sokrovište Duha, veli se, između ostalog, u Primječaniju.

Vuk Karadžić prikupio mnoge reči “gegavačkog” jezika

Zanimljivo je da se neke reči „gegavačkog“, kao što su gotivan (dobar) i keva (majka) i danas koriste, a mnoge su kasnije prikupili i Vuk Karadžić i nekadašnji ministar unutrašnjih poslova Tasa J. Milenković. Među njima je bilo stranih reči, potpuno novih, ali i starih.

Tako je muzikolog Vladimir Karakašević još krajem 19. veka ukazao na staroslovensko značenje reči gege za dvostruke gusle, od koga su posle nastali glagol gegati i imenica gegavac (otuda i izreka „Ideš kao gegavac, to jest kao guslar (slepac)).

Rad „slepačke akademije“ i okupljanje slepih guslara u Irigu, zabranjeni su carskim reskriptom iz 1780. godine, po tužbi iločkih fratara da „srpski guslari šire pesme u kojima se veličaju srpski junaci u borbi sa Turcima i da ujedno šire šizmu“. No, Irig je i nakon ove zabrane ostao središte guslarstva koje su pohodili najpoznatiji epski pevači, poput Toma od Kača i Nedeljka od Lota.

U poznijem peridu, „slepačka akademija“ nastavila je sa radom u Slankamenu, u okviru privatne guslarske škole Tome Prelića i Marka Abeka, iz koje su potekli čuveni guslari novijeg vremena: Pera Dmitrov (1852 – 1926) i Paja Andrić.

Gusle čuvenog Pere Dmitrova

– Pera Dmitrov se smatra poslednjim izdankom iriške „akademije“. Rođen je u Irigu kao vanbračno dete, a oslepeo sa nepunih pet godina. Iako slep, Pera je u rodnom gradu pohađao školu sa ostalim vršnjacima, da bi potom otišao u Slankamen, „čuvenom guslaru Tomi“, gde uči da gusla i peva. Bojeći se konkurencije, Toma ga otpušta. Kasnije je Pera usavršavao svoje guslanje kod Marka Abeka, koji nije bio slep i koji je držao školu guslanja za mlade slepce. Ostao je tu devet godina, a onda se vratio u Irig. Bio je veseo čovek i dobroćudan. Godinama ga je vodio izvesni Radulović, koji je bio umno nerazvijen. U starijim godinama kretao se sam, obilazeći manastire po Fruškoj gori – kaže Branislav Jovičić, samostalni knjižničar iz Iriga.

Irižani slepog guslara Peru nisu smatrali običnim prosjakom, već su verovali da u njemu živi izvesni guslarski ponos. Kada je umro, sahranjen je u Irigu o opštinskom trošku. Priča se da su gusle sa dve strune koje su pripadale Peri Dmitrovu, čuvane u staroj zgradi iriške Srpske čitaonice koju su Nemci spalili tokom Drugog svetskog rata. Tada je, osim Perinih gusala, izgoreo skoro čitav fond Čitaonice. Sačuvano je samo dvadesetak knjiga koje su se zatekle kod čitaoca.

Petar Blečić

Izgubili “varljive oči”, dobili “unutarnji vid”

Slepi guslari bili su izuzetno cenjeni. Veliko poštovanje prema njima gajio je i Vuk Karadžić (najpoznatiji Vukovi guslari bili su slepi: Filip Višnjić, starac Milija…). Osim u Sremu, bilo ih je i u drugim krajevima Vojvodine, kao i u Slavoniji, „Hrvatskoj Krajini“, Lici i Dalmaciji, i Karađorđevoj Srbiji. U narodu se verovalo da slepi guslari imaju unutarnji vid, pa su im neki čak zavideli na tome, jer su gubitkom „varljivih očiju“, razvili drugo, „pouzdanije“ čulo.
Ovo je, prema profesoru Dimitriju Golemoviću, možda jedan od razloga što neki guslari žmure dok pevaju.