U avgustu 1941. godine Višegrad je bio jedno od poslednjih mesta na kugli zemaljskoj u kojima je bilo uputno biti Srbin. Pošto je cela Bosna i Hercegovina pripojena takozvanoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj, to se i Višegrad našao u okviru Velike župe Vrhbosne. Usledio je masovni teror ustaša. Ono malo srpskog stanovništva koje je izbeglo našlo se u gradovima na granici, u pokušaju da se domognu Srbije i kakve – takve sigurnosti. Višegrad je tih dana nalikovao na mravinjak. Izbeglice iz cele Istočne Bosne našle su se u gradu i okolini. I svi su gledali preko Drine, pokušavajući na bilo koji način da se prebace. U tom mnoštvu nesrećnika našao se i mašinovođa Vojin Nikitović.
Doduše, njega je rat zatekao na službi u Višegradu, vozio je na pruzi za Užice. Ustaše su neko vreme ostavljale na miru stručno osoblje. Bili su im potrebni. Ne zadugo. Nikitović je načuo da se sprema i njegova likvidacija. Odlučio je da beži u Srbiju, kako zna i ume. Čak je dogovorio prebacivanje preko nekih krijumčarskih veza. Ostalo mu je samo da sačeka poziv, da krijumčari pripreme prelazak u Srbiju, daleko od zvaničnih graničnih prelaza i budnih očiju jakih straža na njima. Dok je čekao, trudio se da ne izaziva sumnju.
Vreme je uglavnom provodio na železničkoj stanici, kao i godinama unazad. A stanica puna izbeglica. Muškarci, mada je njih najmanje, žene, deca, starci. Svi s nešto prtljaga izbezumljeni bauljaju okolo. Neprestano dolaze glasine da se ustaše spremaju da završe započeto, da se izbeglicama u Višegradu crno piše. Samo je pitanje sata kad će da nagrnu i pokupe ih. Svakakvi krijumčari motaju se među ljudima i nude da ih prebace. To se uglavnom završava otimanjem poslednje crkavice, uz obećanje da će se vratiti po njih. A to se retko kad dogodi. Među svim tim nesrećnicima u Nikitoviću sazreva misao da mora nekako da im pomogne. On će i preći u Srbiju, ali će oni ostati. To ne sme da dozvoli. Konačno mu je sinulo. Pa on je mašinovođa, oteće neku od mnogobrojnih kompozicija sa višegradske stanice. Ukrcaće izbeglice i preći u Srbiju.
Sa sedmog koloseka
Morao je pažljivo da dela, da ne privuče pažnju ostalih železničara i stražara na stanici. Predveče, 10. avgusta, prišao je nekim poznanicima među prognanicima. Objasnio im je plan. Njihovo je bilo da obaveste što više ljudi, pokupe samo najnužnije stvari, kako bi ostalo više mesta, i da se u toku noći smeste u niz zakačenih kola na sedmom koloseku. Uputio ih je da to učine neposredno pre smene straže. Nadao se da će stražare do tada ophrvati umor, da će gledati samo kako da se što pre survaju u krevet, i da neće biti previše revnosni. Jednom od poznanika dao je klin za skopčavanje lokomotive za kola. Ostavio ih je tako i upozorio da budu spremni, čim on naiđe s lokomotivom.
Nešto pre ponoći ušao je u ložionicu. Još ranije je sa čuvarom dogovorio da se ovaj za trenutak skloni i okrene pogled na drugu stranu. Čuvar je poslušao, shvatio je da ima neka neodložna posla kod šefa stanice, da niko posle ne bi mogao da mu prebaci da nije bio dovoljno budan. Tih nekoliko minuta Vojinu je bilo dovoljno da uzme lokomotivu broj 85009, odranije spremnu za put. I sam mašinovođa se čudio kako sve ide kao po loju. A onda je shvatio da u lokomotivi spava ložač Ragib Toko. Nema veze, mora da nastavi. Lagano je pokrenuo mašinu, odvezao je do sedmog koloseka i prikopčao s nizom kola.
Obišao je vagone, a unutra nabijeno više od pet stotina ljudi. Svi drhte i čekaju polazak. Kad su ga neke izbeglice videle da se trčećim korakom udaljuje od voza, pomislili su da ih je izdao i da ide po ustaše. Ne, Vojin je gotovo odleteo do skretnice, postavio je u položaj za izlaz iz stanice. Vratio se u lokomotivu. Kompozicija je punom parom napustila Višegrad, u pravcu Vardišta, odnosno Srbije. Za sve njih, pravac spasa.
Mašinovođa Vojin Nikitović (preuzeto sa blic.rs)
Kako se voz pokrenuo i cimao, ložač se probudio. Ništa mu nije bilo jasno, ko je ovaj mašinovođa, kud su krenuli. Nikitović mu je odgovorio da vuku neki hitan transport do Šargana. Naredio mu je da što bolje loži, kako bi brzo stigli. To je bila varka, samo da ga zaposli, da ne primeti da se iz stanica usput daju zaustavni signali.
Ložač Ragib slušao je naređenje. Daje sve od sebe, ne diže glavu, znoj lipti, lopata na putanji tender – ložište samo radi, mašina guta ugalj. Ipak, na stanici Dobrun mašinovođa Nikitović usporava i zaustavlja mašinu. Izašao je na peron, a kolega železničar obavestio ga je da šef stanice i komandant posade u Višegradu zahtevaju da se odmah vrati natrag. U suprotnom, oni će poslati poteru, da vrati i njega i voz. Međutim, Vojin se nije pokolebao.
Potera kasni
Odgurao je šefa stanice Dobrun u kancelariju. Tamo, telefon. Mašinovođa ga grabi i počinje mahnito da vrti. Poziva sve stanice od Dobruna do Šargana. Želi da ih obavesti da vozi transport za Srbiju, da uza se ima oko 500 ljudi naoružanih do zuba. Ako nekom slučajno padne na pamet da ga zaustavlja, biće primoran da sam osigurava prolaz vozu. A to uključuje i upotrebu oružja.
Znao je da su na usputnim stanicama slabe neprijateljske posade, ako ih je uopšte i bilo. Od većih središta i garnizona, kao što je Užice, dovoljno su udaljeni, da pomoć nikako ne može da im stigne na vreme. Isto tako, skrenuo im je pažnju da slučajno ne pokušavaju da blokiraju prugu, prave neke odrone ili parkiraju vozove, jer on neće prezati da se sudari sa svim što mu se nađe na putu. Nema šta da izgubi. Ni on, ni onih petsto nesrećnika u vozu. Proći će kroz svaku prepreku.
Zalupio je slušalicu i pogledao šefa stanice, koji je samo treptao. Vratio se u lokomotivu i – punom parom napred! Voz gotovo da je proleteo kroz stanice Vardište, Mokra Gora i Jatare. Na svakoj od njih stanično osoblje davalo je signale Nikitoviću da zaustavi kompoziciju. Njemu to nije padalo na pamet. Na svu sreću, kolege železničari su one telefonske pretnje shvatili ozbiljno, a kako se nikom od njih nije gubila glava zbog nekog ludog mašinovođe, sve su skretnice bile otvorene. Ko zna kakvu vojsku vozi, spremnu na razne nevolje. Zato, neka prođe, pa neka se njim oni dalje vide šta će i kako će.
Voz je bezbedno dospeo do stanice Šargan Vitasi. Tu je Vojin morao da zaustavi kompoziciju, plašio se da mu kotao ne eksplodira od velikog pritiska. Osoblje stanice ga je sačekalo, zagledali su ga gotovo kao čudovište. Nije im bilo jasno kako se samo usudio da ukrade ceo voz, pa još da ga pretera u Srbiju. Skrenuli su mu pažnju na to da je cela pruga uzbunjena, sve stanice redom. Javljeno im je i da je za njim krenula potera, a komanda Višegrada ponovila je naređenje da se odmah vrati natrag. Bliže Užicu su postavljene i zasede. Svi čekaju Nikitovića, izbeglice i ovaj voz – fantom.
Vojin se oglušuje i o ovo naređenje. Ne samo o naređenje, već i o savete i vapaje uplašenih kolega. Bili su ubeđeni da će i oni da stradaju zbog njegove ludosti. Hrabri mašinovođa objasnio im je da, ako im je lakše, kažu da im je pripretio oružjem, i da nisu mogli da ga zaustave.
Rešio je da nastavi dalje. Prethodno je proverio kola iz kompozicije i u jednom teretnom vagonu našao gomilu oružja. Sve to je podelio izbeglicama, za slučaj da ulete u neku od najavljenih zaseda. Makar da skupo prodaju kože. Naredio im je da ne izlaze iz voza, već da napune puške, drže ih na gotovs, po mogućstvu da se vide kroz prozore i otvore. Sam je uzeo nešto od oružja i ušao u lokomotivu. Nastavio je ka Užicu.
Tunel broj 17
Nižu se stanice Kremna, Bioska, Vrutci. Na svakoj od njih – železničari koji ne smeju da zaustave voz, mada se trude iz petnih žila. Mašu, daju signale, pokazuju Vojinu da nije normalan, svi će stradati. A ovaj ne haje, nastavlja. Konačno, pritiska kočnicu i voz se zaustavlja. Bilo je to pred tunelom broj 17, blizu stanice Stapari, na svega nekoliko kilometara od Užica, gde su se u tom trenutku nalazili Nemci. Čak ni Vojin Nikitović nije hteo da dalje iskušava sreću, i uleti u neku zasedu. Ili nabasa na nemačka pojačanja, koja su sigurno krenula iz Užica, čim se pročula vest o fantomskom vozu koji nigde i nikome ne staje.
Do tada je i ložač Ragib shvatio da nešto nikako nije u redu. Počeo je da se buni, da preti, da plače, gde će on sad, šta će, nazad ne sme, pomisliće ustaše da je pomagao Nikitoviću pri bekstvu. Vojin ga je na jedvite jade umirio, objasnio mu da nema razloga da se boji, jer mu on jemči život u Srbiji. Neće mu nedostajati ni dlaka s glave, a u Bosnu nema zbog čega da se vraća.
Mašinovođa je obišao zaustavljenu kompoziciju, kroz čije prozore su virile hladne cevi. Rekao je putnicima da izađu napolje. Nema razloga za strah, sve je gotovo, u Srbiji su. Gotovo da je održao zbor pored zaustavljenog voza. Onda je uputio izbeglice u okolna sela, gde su ih prihvatili kao najrođenije. Ipak, nije zaboravio da ih prethodno razoruža. Zajedno sa ložačem Ragibom sakupio je oružje na gomilu. Deo su sakrili u tunel, u otvore za koje su znali samo železničari. Deo je završio u pećini pored pruge. A onda su i oni napustili zaustavljeni voz. Nestali su.
Tako su Nemci, koji su krenuli iz Užica, naišli na praznu lokomotivu i još praznije vagone. Samo su u jednom našli ostatke sanduka od pušaka i municije. Pretražili su okolinu, ali nigde traga ni železničarima ni izbeglicama ni oružju. Ostalo im je samo da besne, pošto se lokomotiva još uvek pušila.
Hrabri, a ponešto i drski mašinovođa Vojin Nikitović o sakrivenom oružju odmah je obavestio Božu Radakovića i Mihajla Milivojevića Minjca, užičke železničare, mašinovođe. U Železničkoj četi nešto kasnije osnovane Užičke republike, Minjac je bio komandir, a Boža politički komesar. Ono Vojinovo oružje svakako im je dobro došlo.
Preuzeto iz: Politikin Zabavnik br 3392, 2017; Autor: Nemanja Baćković; Ilustrator: Milan Ristić; prva fotografija u tekstu: visegradturizam.com
heroj, izbeglice, mašinovođa, Mokra Gora, ustaše, Užice, Višegrad, Vojin Nikitović, voz, železnica