Posvećeno Miodragu Cakiću (1964 – 2011)
Salvador Dali, jedan od najznačajnijih umetnika 20. veka, pokupio je ideju za jednu svoju sliku od srpskog nadrealističkog slikara Stevana Živadinovića Bora. Reč je o „Meditaciji o harfi“ iz 1933, koja ima više zajedničkih elemenata sa Borovom slikom „Edip u prostoru“, naslikanom tri godine ranije (1930). Da to teško može biti slučajnost govori i podatak da su se dvojica umetnika lično poznavali i vodili intenzivnu višegodišnju prepisku.
Inače, „Edip u prostoru“ reprodukovan je u srpskom nadrealističkom almanahu „Nemoguće“ iz 1930. u kojem su originalno objavljene i prve reprodukcije Dalijevih slika. Izvesno je da je ovaj časopis došao i do ekscentričnog Španca, tim pre što su kolaži i slike našeg nadrealiste iz „Nemogućeg“ bili baza njihovog skoro pa svakodnevnog druženja tokom Borovog boravka u Parizu 1930 – 31.
Edip u prostoru (1930), Vane Bor i Meditacija o harfi (1933), Salvador Dali
O sličnosti između „Edipa“ i „Harfe“ Vane Bor je detaljnije progovorio tek 1981, u prepisci sa Brankom Aleksićem, kustosom pariskog Muzeja „Ernest Ebert“ i jednim od najboljih poznavalaca našeg nadrealizma.
„Moja slika ima dve inovacije u nadrealističkom slikarstvu: da su figure šematične, svetle ili tamne, bez obzira na svetlost, i da su laktovi i noga deteta izduženi. To je prva nadrealistička slika sa izduženim nogama i laktovima. Svi ti elementi nalaze se i u Dali-evoj… Prvo, figure su iste: čovek, žena i dečko. Drugo, one su šematično slikane (što je kod Dali-a retko), tamne su ili svetle… No najveća sličnost je u izduženoj nozi dečaka. Ona je ne samo slična, nego je ta noga u istom položaju na obe slike. Lakat je takođe izdužen, samo mnogo više nego u mojoj slici… Obe slike imaju maglovitu pozadinu što je kod Dalija vrlo retko…“, pisao je Bor, čija su nadrealistička platna ušla u internacionalni fond pokreta nadrealizma.
Fotografija Stevana Živadinovića Bora (1908, Bor – 1993, Oksford)
Uz sve to, Bor je isticao da ne misli da se radi o imitaciji, ili posuđivanju sa Dalijeve strane, ali je verovao da je ovaj u „Edipu“, ipak, „našao nekoliko ideja“ koje je „razradio, i to briljantno. Ostavljajući mene daleko iza sebe…“
Beograd, svetski centar nadrealizma
Još od početka dvadesetih, pa do kraja tridesetih godina 20. veka, Beograd je, posle Pariza, bio drugi svetski centar nadrealizma. To je prevashodno bila zasluga „trinaetorice“, među kojima su bili i Marko Ristić (vođa srpskih nadrealista, koji je bio u prepisci sa Bretonom godinu dana pre nego što je ovaj 1924. objavio „Manifest nadrealizma“), Dušan Matić, Salmon Moni de Buli, Milan Dedinac, Risto Ratković, Radojica Živanović – Noe, Aleksandar Vučo, Oskar Davičo i Koča Popović (kasnije Titov general).
U sredini gde su njihove ideje doživljavane kao napad sa Zapada, oni su tragali za skrivenim blagom podsvesti, oslobođenoj od „kontrole razuma, van svake estetske i moralne preokupacije“, koristeći se snovima, automatskim pisanjem, Frojdovim učenjem i stvaralaštvom mentalno bolesnih. Objavljivali su radove u vodećim svetskim nadrealističkim časopisima, kao što su i prilozi elite nadrealističkog pokreta objavljivani u našim (saradnici u srpskim časopisima „Nemoguće“ (u kome je štampan i Manifest trinaestorice) i „Nadrealizam danas i ovde“ bili su Dali, Breton, Pol Elijar, Luj Aragon, Iv Tangi, Maks Ernst i Huan Miro).
Naslovna strana almanaha „Nemoguće – L’impossible“ iz 1930 (levo)
Naslovna strana časopisa „Nadrealizam danas i ovde“ br 1, u periodu 1931/32 izašla su ukupno tri broja (desno)
Prvi ovdašnji nadrealisti koji su učestvovali u radu pariske centrale bili su Moni de Buli i Dušan Matić, koji su se obreli u Parizu 1925. Buli je tada pokazao Bretonu nekoliko beogradskih avangardnih časopisa, u kojima se ovome najviše svideo „Vampir“, Bulijev „roman u slikama“, pa je i štampan u francuskom časopisu „Nadrealistička revolucija“.
Naredne godine u Pariz je stigao i Marko Ristić i počeo da radi na ciklusu kolaža „Pokretan život“, na kojima je predstavio svoj boravak u “gradu svetlosti” pomoću karata, pozivnica, novinskih oglasa i drugih suvenira. Ti kolaži su bili prvi radovi srpskog nadrealizma.
Letak za časopis „Nemoguće“
A da su pariski nadrealisti imali šta i da nauče od srpskih pokazuje i Ristićev tekst „Humor kao moralni stav“, koji je, pošto je preveden na francuski i objavljen u tamošnjem časopisu „Nadrealizam u službi revolucije“ (1933), inspirisao Bretona za antologiju o crnom humoru koja se pojavljuje tek 1934/35.
Ova Ristićeva analiza humora kao moralnog stava koji potkopava buržoasku stvarnost jedan je od najcitiranijih tekstova srpskih nadrealista u francuskim rečnicima, enciklopedijama i istorijama nadrealističkog pokreta.
Petar Blečić
Branko Aleksić, kustos pariskog Muzeja „Ernest Ebert“, svojevremeno je objavio knjigu tekstova Salvadora Dalija štampanih u srpskom nadrealističkom časopisu „Nadrealizam danas i ovde“ 1932.Prema Aleksićevim rečima, Francuzi nisu ni znali da su ovi tekstovi sačuvani u izvornom obliku, pa su u Boburovom katalogu Dalijeve izložbe iz 1978, objavili njihov prevod sa srpskog. No, i kada im je doneo originalne tekstove u Francusku , bilo je teško naći izdavača koji će ih objaviti, jer su se svi plašili da će im Dali tražiti ogroman novac.Međutim, kada je čuo da se sprema knjiga njegovih tekstova starih 50 godina, Dali im nije tražio ni franak.
Kaskader – glumac fundamentalista
* Sve fotografije preuzete su iz privatne kolekcije Milanke Todić, profesorke Fakulteta primenjenih umetnosti
nadrealizam, Salvador Dali, slikarstvo, Vane Bor