Nijedno vojno lice, koje je učestvovalo u Prvom balkanskom ratu 1912 – 1913. godine, nije tako brzo napredovalo kao naš, nadaleko čuveni, gazda Kosta Đorđević – Rosulek, koji se tako lepo brine za sve Beograđane i koga zbog toga moramo svi da volimo...
Kad je od strane Balkanskog saveza oglašen rat Turskoj, mi vidimo g. Rosuleka kao redova u VII puku Dunavske divizije II poziva, upravo kao junačkoga borca, koga su iz te jedinice otrgli njegovi pretpostavljeni, zbog velike spreme i sposobnosti njegove na drugom jednom polju, gde ne može da posluži svaki i kojeko – vidimo ga prvo u mesarima, kao četnog komesara, zatim ubrzo kao bataljonskog, pa ga onda vidimo kao komesara pukovskog, a na skoro i kao divizijskog, gde je pod zastavom VII puka, kojim je komandovao pukovnik Ljubomir Ž. Jovičić, pobedonosno ušao u Kumanovo da se tu skoncentriše sa gazda Đorđem Poparom, Danilom Gutešom, Danilom Parezanovićem i drugim svojim prijateljima. A kad je srećno prečistio sa Turcima u Kumanovu i Skoplju, gde je imao prilike da pokaže svoju spremu i za armijske poslove, mi vidimo g. Rosuleka u vrlo kratkom vremenu kao šefa đeneralštabne, armijske, kujne, vidimo ga u blizini Šukri Paše i jedrenske tvrđave – na jedno pedeset šest kilometara – vidimo ga u Mustafa Paši, gde je, za vreme primirja, bio unapređen i za kaplara…
― Kada bi mi svi iz Dunavske divizije uzeli puške da ubijamo Turčina, ko bi onda, gospodine moj, klao stoku, ko bi kuvao jelo za srpske oficire i za srpsku vojsku, ko bi pekao lebac, ko bi prenosio brašno, kriz, pirinač, lukac, municiju i šta ti ja znam? E, moj brajko: trista bez popa ništa… Bez nas komesara i komordžija ništa ne bi moglo da se uradi! ― vatreno je izgovorio g. Rosulek pred nekim svojim prijateljima.
***
Prvu ratnu nedaću, g. Rosulek je osetio još u Priboju, gde su mu ispod njegove komande bila pobegla dva vola i otumarala neznano gde. G. Rosulek se tada zdravo jako bio naljutio na svoje komordžije i čuvare i izdao im najstrožiju zapovest, da se stoka mora pronaći pošto – poto, i da se ubuduće bolje čuva.
― Tako štogod ne sme u ratu da se dešava. I je li to lepo da sad svi tako počnemo da bežimo iz svoje komande?! – prebacivao je g. Rosulek svojim komordžijama oštrim tonom.
A komordžije smireno oborili glavu zemlji i ćute kao ribe.
― Ili je možda stoka ukradena? ― nastavio je g. Rosulek ljutito ― I je li je to lepo da sad svi počnemo jedan drugog tako da krademo, da se tako izrazim?!
― Nije lepo ― odgovara jedan iz njegove čete.
― Eto i sami uviđate da nije lepo… Dabome da nije lepo, i više to ne sme da bude, jeste li razumeli?
― Razumeli smo!
Povodom ovog neprijatnog slučaja, komandir g. Rosulekov, rezervni poručnik g. Đorđe Jane, našao se pobuđen da mu kod njegovih komordžija podigne veće poštovanje i uvaženje, i onda je pred komordžijama počeo zvati g. Rosuleka „podnarednikom“ iako on nije imao na svojim epoletama nijedne zvezde, nijednog „čvarka“ što rekli neki naši u šali. I uspeo je. Od toga vremena komordžije su bile nahvatale neki strah od g. Rosuleka, a zbog njegovog neobičnog imena pogrešno su ga zvali: „podnarednik Rosulja“…
Ali ipak, svojom dobrotom i svojim lepim ophođenjem naspram vojnika, g. Rosulek je vrlo brzo stekao veliku popularnost u vojsci. A to se najbolje može videti iz ovog slučaja: Znajući šta vredi u ratu jedna cigara za strasnog pušača, kad mu nestane duvan, g. Rosulek je bio kupio pun džak paklića duvana i počeo prodavati vojnicima po ceni koštanja. A kad je, uz veliku blagodarnost i neopisanu radost vojnika, prebrojao pare za prodati duvan, koji je uz veliko guranje i otimanje otišao kao alva, g. Rosulek je uvideo da ga je ta prijateljska usluga koštala iz džepa oko nekih trideset paklića!
― Nek im je Bogom prosto! – nasmejao se g. Rosulek dobroćudno…
***
Kada je naša hrabra vojska prešla granicu i počela onako brzo da napreduje i g. Rosulek je za njom, lagano, nastupao. Na planini Rujnu desila mu se jedna mala neprijatnost: čuo je više svoje glave zujanje arnautskih kuršuma. Tako štogod nije mu činilo nikakvo zadovoljstvo. Zbog toga se zdravo jako naljutio na Arnaute, i, da bi paralisao neprijatelja, g. Rosulek se triput prekrstio i uskliknuo:
― Sad što bude nek bude, kako mi Bog da!
I onda brzo zgrabi dva ćebeta, leže u kola ispod arnjeva i pokrije se čak preko glave. I uspeo je. Više nije čuo zujanje kuršuma. U takvom nezgodnom položaju čekao je prilično dugo, a kad mu se već bilo dosadilo i kad je čuo uzdržano kašljucanje jednog svog komordžije, koji je čučao skriven ispod ovih istih kola, g. Rosulek je lagano i oprezno promolio glavu ispod ćebadi i arnjeva, i ljutiti upitao komordžiju:
― Je li bre junače, a šta ti tu radiš?
― Eto, čuvam tebe! – odgovara komordžija hrabro.
― A što ti Arnauti već jednom ne beže?! Šta čekaju? Šta to znači? Dokle ću ja ovako ležati u kolima?! Neka oni napadnu našu vojsku, ako smedu, a ne nas mesare, komesare i komordžije, koji nemamo oružja da se branimo! Sram ih bilo!…
Da li iz straha od naše vojske, ili zbog prebacivanja g. Rosulekovog, ili iz neke učtivosti, to ne znam – tek Arnauti su se posle toga ubrzo povukli, a posle nekoliko dana palo je i Kumanovo. U Kumanovo je pobedonosno ušao g. Rosulek, pre sviju onih koji su išli za njim. I tu ga je poslužila sreća: zarobio je jednu krivu tursku sablju, za koju su mu kazali oni što su mu je predali ili prodali, sve jedno, da je ta sablja bila glavom samoga Feti – Paše.
Sa tom sabljom koju i danas čuva kao jedan istorijski dokumenat g. Rosulek se dugo ponosio i nije je otpasivao ni danju ni noću, jer se bojao da je sad od njega ne zarobe njegove komordžije. Otpasivao je samo u vanrednim slučajevima…
***
Nov položaj g. Rosulekov u opsadnoj vojsci pod Jedrenom nije bio baš tako lak, kao što su to mnogi mislili. Biti šef đeneralštabne, armijske kujne i podjednako zadovoljiti sve članove armijske menaže, među kojima su bili različiti ukusi, to bogme nije bila tako laka stvar. Ali ipak, preko sve te razlike, g. Rosulek je umeo vešto da sprovodi svoj kuhinjski brod, ponekad čak i kroz Scilu i Haribdu, i sa jednim je samo bio načisto: da je đeneral g. Stepanović uvek bio zadovoljan sa onim šta je dao Bog.
Svi ljudi mogu da pogreše, osim pape, pa kako g. Rosulek nije papa, to nije nikakvo čudo što su se i njemu pokadkad dešavale pogreške u vršenju njegove dužnosti u kuhinji.
Jedne večeri bilo je saopšteno g. Rosuleku da sutra ujutru đeneral g. Stepanović i njegov pomoćnik pukovnik g. Voja Živanović idu autom da obiđu neke naše položaje i da za njih g. Rosulek spremi nešto za ručak od ladnih jela, koji će oni poneti sobom. To da bude gotovo najdalje do 7 časova, kada se već kreću na put.
Radnja Koste Rosuleka, fotografija snimljena 1920. godine
Ali, g. Rosulek je te večeri bio dobio kratku memoriju, pa je zaboravio za tu naredbu. Upravo, nije bio ni zaboravio, već su se tu upleli toga večera tri njegova najmilija boga: Bahus i Gambrinus te večeri su snažno poneli sa sobom g. Rosuleka i pred zoru ga bacili u naručje Morfeju!… Bio je uspavan kao top kad su pred 7 sati bili ušli u njegov stan brzi izaslanici poverenog mu osoblja za izvršenje njegovog zadatka. Ali je tada već sve bilo kasno…
Tačno u 7 časova auto je već jurio ka položaju, naravno, bez paketa sa ručkom, a g. Rosulek je pešice, sa automobilskom polubrzinom, jurio ka armijskoj kujni. I kad je video da je svaki dalji pokušaj za spremu ručka propao, njega je to bilo toliko dirnulo, da je se odmah zaključao u jednu malu sobu u armijskoj zgradi (samo ne znam da li je ključ ostao kod njega ili je bio kod dežurnog narednika) i tu je ostao preko celoga dana. Za sve to vreme njega je neprestano grizla savest zbog zaboravljenog ručka. A kad su se uveče bili vratili đeneral i pukovnik, onda je g. Živanović odmah saznao da je g. Rosulek ceo dan proveo u samoći i u griži savesti, i onda je polunamršteno i polusmešeći se uzviknuo:
― Neka Rosulek odmah ide u kujnu na svoju dužnost. Ko ga je tu ostavio?! Šta to znači?!
Da bi što pre zagladio svoju pogrešku, g. Rosulek je posle kratkog vremena dao napraviti jedan veliki burek s mesom, i poslao ga na furunu po vojniku, s najstrožijom naredbom da se ispeče što bolje može biti.
Kada je za ručkom već trebalo izneti burek, onda se bilo dogodilo jedno veliko i neprijatno iznenađenje: burek je bio ukraden sa furundžinice sa sve tepsiju! I što je još gore, vojnik se nije mogao nikako setiti kome je furundžiji predao taj istorijski burek! A sve furundžije su poricale. U kujni je izgledalo kao da je pao grom iz vedra neba. Po Mustafa – Paši g. Rosulek je bio napravio taraf – taraf. A burek – nigde ga nema! Kao da je u zemlju propao!
Ko ga je ukrao? Kakva ga je narodnost ukrala: bugarska, grčka, turska ili srpska, to se nije moglo ni do danas saznati, posle čitavih petnaest godina. A sumnjam da će se to saznati i o pedesetogodišnjici zauzeća Jedrena.
Naposletku, nek đavo nosi burek, ali gde je tepsija?! Po onoj narodnoj izreci, ako je đavo pojeo pitu, morala je ostati tepsija. G. Rosulek je oborio tu poslovicu, jer je njegov đavo pojeo i pitu i tepsiju!…
***
Jednog lepog decembarskog jutra osvanule su po celoj Mustafa – Paši, po svima kafanama i većim radnjama, lepe Rosulekove reklame. To su one poznate reklame na kojima se vidi gojazni g. Rosulek, gologlav, u čistoj beloj kecelji, sa velikim nožem u desnoj i salamom u levoj ruci. Oko njega na sve strane vise okačene šunke, viršle, safalade, parizeri i ostali njegovi artikli. Njegov pogled upravljen je pravo na svakog gledaoca u jedno isto vreme. S koje ga god strane pogledate, on vas neprestano prati svojim plavim očima i samo što ne kaže:
― Šta želite, molim lepo!
Upitan od prijatelja za cilj ovih njegovih reklama, g. Rosulek je sa ponosom odgovorio:
― Ja to činim sa razloga političkih, upravo nacionalnih. Ako Bugari docnije budu odricali da su Srbi kadgod bili pod Jedrenom, ja ću se pred njih isprsiti i, sa reklamama ću dokazati da smo bili ovde!
Dimitrije C. Đorđević, 1912. godine
Za Srbinside priredio Milorad Jovanović
beograd, Kosta Rosulek, mesar, Prvi balkanski rat, srpska vojska, Stepa Stepanović