Rimski bunar očarao Hičkoka

Više od dva veka o Rimskom bunaru na Beogradskoj tvrđavi, raspredaju se razne fantastične priče, ali se mnogi iznenade kada čuju da ovu građevinu nisu sagradili Rimljani, i da nije ni bunar u klasičnom smislu reči, već svojevrsna cisterna. Ipak, i danas deluje sablasno, tim pre što je skoro pet godina zatvoren za posetioce, jer je vlaga uništila elektroinstalacije. Za posetioce je bio otvoren od 2005. do 2008. godine, a pre toga takođe godinama zatvoren.

Zamislite, onda, koliko je mračno na mestu gde je tokom istorije usmrćeno najmanje tridesetak ljudi.

Ulaz u Rimski bunar

Prema rečima istoričarke Olivere Vučković, saradnika za programe u JP „Beogradska tvrđava“, „Rimski bunar“ nije antička tvorevina, što bi se moglo pretpostaviti po nazivu koje su mu dali Beograđani u 19. veku. Zapravo je sagrađen tokom austrijske rekonstrukcije Beogradske tvrđave, između 1717. i 1731. godine, na prostoru nekadašnjeg rova, pred tada već porušenim zamkom. Nazvan je „rimski“ jer naši sugrađani onoga doba – a Beograd je tek u 19. veku postao grad sa većinskim srpskim stanovništvom – nisu znali kada je izgrađen, pa su govorili da je tu od davnina, odnosno „od Rimljana“.

– Bunar se nalazi u jednoj pravougaonoj podzemnoj prostoriji, pod kalotom koja počiva na četiri stupca. Prečnik mu je 3,4, a dubina oko 60 metara, tako da mu je dno za oko 10 metara niže od dna Save. Prilikom istraživanja koja su u njemu vršena uoči Drugog svetskog rata utvrđeno je da nije povezan hodnikom sa Savom, kako se dugo verovalo. Sagrađen je u vodonepropusnoj steni i sve vode koje se u njemu skupljaju su površinske. Bunarski cilindar obavijaju dva spiralna stepeništa, koja se spuštaju do 35 metara dubine, što približno odgovara nekadašnjem nivou vode. Ispod tog nivoa ozidan je kamenim blokovima. Danas je nivo vode viši, pa su delovi stepeništa potopljeni. Oba stepeništa su na dnu vezana polukružnim hodnikom, tako da je jedno moglo služiti za silazak, a drugo za izlazak – objašnjava naša sagovornica.

Prikaz Rimskog bunara

Pretpostavlja se da su se na tom mestu, pre nego što je sagrađen bunar, nalazile tamnice. Krajem 15. veka, dok su Beogradom – tada najvažnijim hrišćanskim uporištem prema Turskoj – upravljali Ugari, tu je na krajnje surov način okončalo život tridesetak hrišćanskih zaverenika koji su planirali da za veliki novac prepuste grad Azijatima. Pošto su ih izgladneli dok im se um nije pomračio, Ugari su im bacili noževe da se međusobno poubijaju i požderu. Tako je i poslednji od njih izdahnuo u velikim mukama.

– Bunar je intrigirao i naciste. Naime, Nemci su tokom okupacije, tragom neproverene priče da je vojska Kraljevine Jugoslavije tu zakopala veliko blago, spustili u bunar tri specijalno obučena ronioca, po jednoj verziji, dok je po drugoj, spušten samo jedan. Ne zna se šta su pronašli na dnu bunara, najverovatnije ništa, ali je posle rata ostala priča o „ljudima žabama“ koji se nikada nisu vratili iz misije sa dna bunara – kaže Vučkovićeva.

Ona dodaje da je šezdesetih godina prošlog veka, kada su se u Beogradu pojavili prvi moderni aparati za ronjenje, obrazovana grupa sportskih ronilaca, na čelu sa doktorom Zoranom Fotićem, koji su izvršili nekoliko ronjenja u Rimskom bunaru. Oni su izvestili da je voda na dnu neprozirna, jer ima puno mulja i otpadnog materijala, a pronašli su i dva ljudska skeleta i nekoliko životinjskih ostataka, najverovatnije pasa i mačaka.

Kada se sve to ima u vidu, ne čudi što je Rimski bunar bio interesantan mnogim umetnicima. Poseban utisak ostavio je i na Alfreda Hičkoka koji je tokom posete Beogradu 1964. izjavio da je „takav ambijent za njega oduvek predstavljao pravu poslasticu“. Poslednji film sniman na tom mestu je „Lavirint“ Miroslava Lekića iz 2002, a najpoznatiji „Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT“ Dušana Makavejeva iz 1967.

Makavejev je scenario za ovaj film zasnovao na istinitom događaju iz 1954. godine, kada je ljubomorni ljubavnik ubio ljubavnicu i bacio njeno telo u Rimski bunar. Ronioci zbog mutne vode deset dana nisu mogli da pronađu leš, ali je on posle toga sam isplivao na površinu. Zločinac verovatno nikada ne bi bio otkriven da u njegovom džepu nije pronađena tramvajska karta sa serijskim brojem koji se samo u poslednjoj cifri razlikovao od onog na karti pronađenoj kod žrtve.

Scena iz filma Ljubavni slučaj ili tragedija službenice PTT iz 1967.

Da nekome ne bi pala na pamet slična ideja, 2007. je preko otvora bunara postavljena zaštitna mreža.

Neobični “stanovnik”

Poslednje ronjenje u Rimskom bunaru izvršeno je 2006. godine. Eksperti su tada pronašli i jednog autentičnog živog stvora u Rimskom bunaru, koji dosad nije viđen nigde u Srbiji. Reč je o neobičanom obliku amfipoda „Niphargus minor Sket“, minijaturnom račiću veličine oko 5 milimetara.