Naš narod je uvek voleo cveće, koje se zato često spominje i u našim narodnim pesmama. I dan – danas nema pristojne domaćinske seoske kuće, a da se u njenom dvorištu ne nalazi lepo ograđen cvetnjak, u kome se neguju ruže i perunike, zumbul i karanfil, zdravac i božur, a vrlo često i lale, ljiljani i drugo rašće, pored obligatnog ruzmarina i bokora lavandule koje u Šumadiji zovu lafendlo ili despik.
Džbunovi šimšira tu i tamo dopunjavaju ove vrtiće, o kojima se staraju babe i devojke, a saksija sa najrazličitijim cvećem, pa čak i egzotičnim kaktusima mogu da se vide na prozorima skoro svake seoske kuće. To je dokaz izvesnog estetskog smisla i duševnog blagorodstva, jer zli ljudi ne vole cveće.
Najzad, kad čovek otvori neki botanički udžbenik ili neku knjigu o lekovitome bilju, on se prijatno iznenadi činjenicom da je naš prosti svet znao za hiljadu biljnih vrsta i da im je dao naša imena, dakle svoje nazive, koji su često poetični: majkina dušica, noćur, vijuk, imela, vetrovalj, ugas, belobuk, vres jelenjak, odoljen, pavit i drugi – čitav jedan mali lirski rečnik.
Beograd voli cveće i on je poslednjih godina davao stotine miliona na cveće. Njegovi cvetnjaci po parkovima su sve brojniji i bogatiji po izboru. Naročito su divne leje u parku na Tašmajdanu. Taj park je danas dika Beograda, a stari Beograđani pamte kakav je korovljak i trnjak bio na tome mestu sve do pre dvadesetak godina. Uglavnom, skoro da i nema cveća naše flore koje se od aprila do novembra ne može videti po beogradskim parkovima, čije cvetne leje izazivaju ponekad i divljenje. A po prozorima čovek može da vidi cveće kakvo nekada u Beogradu nije moglo ni da se zamisli.
Starinske beogradske bašte nestaju, ali postoje uspomene na Knez Aleksandrovu baštu, koja je bila na mestu današnje Akademije nauka, protežući se prema Kalemegdanu, i na Mitropolitovu baštu, koja je bila niže Hilandarske ulice. Od ove prve je ostao samo jedan spomen: veliko staro drvo pavlovnije koje se nalazi na uglu ulica Kneza Mihaila i Nikole Spasića, u dvorištu Engleske čitaonice, nekadašnjoj kući Alekse Spasića, ministra i osnivača Narodne banke. Od druge bašte ostala je samo jedna memoarska pripovetka iz pera Stevana Okanovića, koja možda ide u najbolje naše kratke priče, kao što je recimo Glišićeva Prva brazda, Seoski dobrotvor Rankovićev ili Stanoja od Bore Stankovića.
Naravno, tu treba ubrojati i Botaničku baštu, koju je osnovao kralj Milan, u spomen svoga dede Jevrema Obrenovića, i dao joj ime Jevremovac, koje se vremenom izobičajilo.
Topčiderski park, 1907. godine
Izgleda da je prve beogradske parkove osnovao Atanasije Nikolić, koji je udario i prve temelje danas već slavnih beogradskih drvoreda, koji čine čast našoj prestonici. Na parkove i cveće u njima mnogo je polagao i knez Mihailo, a za njim kraljica Natalija, koja je, kad se za vreme neke oluje odvalila velika grana sa onoga džinovskoga topčiderskog platana, tražila da se smeni upravnik Topčiderske ekonomije, što je bilo i učinjeno. Kraljici se duguje i onaj divni park oko Obrenovićevog dvora u Smederevu. Ona se mnogo interesovala i za topčiderski rasadnik cveća, koji je prvi uvozio semenje i lukovice cveća iz inostranstva. Otuda je Topčider nekada bio znamenit kao perivoj, što je stari poetični naziv za cvetnjak.
Privatnu staklenu baštu je u Beogradu nekada imao samo Đorđe Simić na svom imanju između Gospodarske mehane i Careve ćuprije. Izgleda da je on doneo u Beograd i prve azaleje, hortenzije i hrizanteme, kojima se ponosila i beogradska Bolnica za duševne bolesti, u kojoj ih je dr Subotić, mlađi, imao u tridesetak vrsta, kao što je negovao i preko pedeset vrsta ruža, u nekad čuvenom bolničkome parku.
Da li je bilo privatnih cvećara, koje su negovale cveće za prodaju? Izgleda da je potreba Beograđana najpre dugo podmirivana isključivo iz Zemuna. Dobro upamćene jezične (drske, svadljive) zemunske piljarice sa Velike pijace (danas Studentski trg) donosile su pune veš – korpe cveća i ono se moglo sa njihove tezge da kupi na kitu ili komad, a bilo ga je i u saksijama.
Prvi naš cvećar, koji je držao dućan u kome je prodavao samo cveće, bio je Todor Mraović, sinovac mitropolita Teodosija, zvanog Mraša. Ta radnja je bila u Knez Mihailovoj ulici i ona je bila sasvim evropski organizovana, a prodavalo se cveće domaće proizvodnje, kao i cveće uvoženo iz Italije i Francuske, tako da je Mraović i zimi imao na lageru raskošne ruže i karanfil, a pred Novu godinu i velike količine mimoze, pariskih ljubičica, rascvetanih zumbula, šeboja, narcisa itd. Mraović je prodavao i semenje cveća i lukovice lala, ljiljana, amarilisa i čega sve ne, koje je uvozio iz Holandije, a svake godine je izdavao i ilustrovani cenovnik, koji je danas svakako bibliofilska vrednost. On se prvi u Beogradu primao aranžiranja banketskih stolova, svadbenih fijakera, kao i pogrebnih kola, balskih venaca od prirodnoga cveća. Mraović je imao vence u porcelanu i u staklu, dok je srebrne vence za glumačke jubileje i slične prilike prodavao juvelir Antonijević, kod koga su se mogli kupiti i lovorovi venci, čiji su tanki listovi bili od zlata, i koji su se zato odmah mogli i unovčiti.
Manje otmen cvećar, ali poznat celom starom Beogradu, bio je Ćira Trajković, koji je držao baraku na Velikoj pijaci, a koji je imao baštu u današnjoj Šantićevoj ulici. On je takođe prodavao i semeniju, koju je uvozio iz Erfurta, pa se kod njega nije kupovalo samo seme za cveće nego i seme od povrća. On nije pravio svadbene bukete od pomorandžinog cveta kao Mraović, nije pleo vence, ali je zato bio solidan i jeftin, jer je prodavao svoje sopstvene proizvode i bio glavni liferant ruzmarina za beogradske svadbe, na čemu je imao najslađu zaradu, kako je sam o tome iskreno govorio. On je bio jedan pun, crven u licu i sed čovek, priprost ali čestit, koji je imao vrlo lepu ženu i koji je živeo za svoje leje i rasade, za svoju baštu i za svoju pijacu. Njegov cvetnjak se širio prema onoj današnjoj pijaci koju svet zove Bajlonova, a koja je sve do 1918. godine bila prekrivena baštovandžinicama i bunarima, iz kojih je voda za zalivanje izvlačena dolapom i snagom magarića ili slepih konja. Tu i tamo bila je poneka koliba ili veliko đubrište. Čovek je na licu mesta mogao da kupi ne samo baštovanski rasad, nego i baštenske proizvode, kao što su babure, bamije ili krastavci, koje ste mogli brati svojom rukom.
Treći veliki cvećar starog Beograda je bio Tima (verovatno Timotije) Borisavljević, inače agronom, idealist i propagator veštačkog đubriva, prvi agrarni drogerist (poljoprivredni apotekar) u Beogradu, jedan tihi Vojvođanin, koji je manje prodavao cveće, a više seme raznoga cveća. Njegova radnja je kanda bila ekspozitura Mautnerove semenarije iz Pešte, a bila je preko puta knez Mihailovog spomenika, gde je sada palata zvana Riunione. Umro je u siromaštvu i potpuno zaboravljen.
U nizu ovih reminiscencija iz oblasti hortikulture valja spomenuti da je o svim vrstama cveća i o njegovoj nezi zaslužni dr Đorđe Radić napisao jedno veliko delo, koje je izišlo u divot-izdanju, a koje je nesrećni pisac posvetio kraljici Dragi, „tome najlepšem srpskom cvetu“ što je bilo neukusno i naivno, jer je malo ko verovao u takvu jednu ocenu Drage Mašin.
Magazin 300 čuda, Milan Jovanović Stojimirović, 1964
Za Srbinside priredio Milorad Jovanović
300 čuda, beograd, botanička bašta, cvećare, cvećarnice, cveće, tašmajdan
Petar Blečić