Prestonica velike ujedinjene kraljevine Eshaes, koja je poznata sa svoga velikog i nesrazmernog mortaliteta, treba da se pokloni pred jednim malim sreskim mestom u svome okrugu – pred besmrtnim Lazarevcem. Jest… besmrtnim. Jer, treba znati da se danas navršilo ravno dva meseca, kako u Lazarevcu nije umro nijedan čovek, nijedna žena, nijedno dete. Šta više, niko nije ni – pokušavao da umre…
Lazarevac na staroj fotografiji
Uvek težeći za svojim napredkom, Lazarevac je u ovoj godini dobio dve prinove: zgradu za opštinsku vagu u arapsko-vizantijskom stilu, i mrtvačka kola.
– Već nam se dosadi noseći mrtvace sve na rukama, – pričao mi je juče, kad me je brijao, majstor Krsta berberin, držeći me levom rukom za nos. – Mrtvaci su mnogo teži od živih, a to dolaz otuda što se omlitave. Zbog toga smo pokojnog Kurćubu jedva odneli do groblja nas dvanaestorica. Meni je odmah po oslobođenju pala na pamet ta ideja o mrtvačkim kolima, i ja sam je ostvario kao predsednik Lazarevačke Prve Zanatske Zadruge za međusobno pomaganje u bolesti, povrede u radu i smrti. Udario sam prvo u prikupljanje dobrovoljnih priloga pa onda u priređivanje koncerata i zabava, i sve to u korist – mrtvačkih kola.
– Pa ste ih dosad već i nabavili? – upadoh ja čim mi je pustio nos i čim sam počeo slobodnije disati.
– Jesam… Kola su svečano ušla u Lazarevac još 26. juna ove godine. Dovukla su ih iz Beograda dva ovdašnja konja.
– To je lepo od vas što ste se postarali da vaši pokojnici više ne idu peške… A je l’ majstor Krsta, da li vam je palo na pamet da zabeležite ime onog prvog, koji se na njima povezao do svoje večne kuće?… U Valjevu se povezao neki pokojni Srećko…
Na ovo moje pitanje majstor Krsta ostavi brijač i ustuknu korak unazad:
– Nijedan se, gospodine, još nije povezao. I daj Bože da se skoro niko i ne poveze. Ali, nije vajde ipak će jednog dana neko od nas morati prvi leći. Bog će sveti znati koji će biti taj Srećko Nesrećko – kako hoćete. Neko mora postati nosilac liste, hteo – ne hteo… Znate šta, gospodine. Meni se čini da ovde sad niko ne umire samo zato što se građanstvo između sebe zainatilo, pa niko od njih neće da bude prvi. Neprestano se nutkaju. „Izvol’te vi prvenstvo“. „Hvala lepo, izvol’te vi!“ „Neka, hvala!“. Kad su mrtvačka kola svečano ulazila u Lazarevac i dostojanstveno i lagano išla, da ih svaki lepo vidi, da se svako obraduje što u njima gleda napredak svoga mesta, svet je ispred njih bežao bezobzirce. I onaj koji ih je lepo video, pravio se kao da ih nije video, jer ovde, kod prostoga sveta, postoji verovanje da će prvi umreti onaj koji ih je prvi ugledao. A niko neće da prizna da ih je video. Zbog toga valjda niko i ne umire.
– Vi ste u pravu majstor Krsta. Vi kao da znate da se mnogi otmu od očigledne smrti samo zato što u sebi imaju veliku otpornu snagu, što imaju samopouzdanje u kranju pobedu, a u ovom slučaju, što teraju jedan drugom inat, – i ko zna dokle će to tako da se proteže. To je autosugestija…
– Jes’ Bogami gospodine, tako je kao što kažete. Ali da čujete još nešto: prvih dana nismo imali šupu za ta kola, koja se bila privremeno smeštena kod gaza Laze, kod „Takova“. Kad nam je docnije gazda Ratko kasapin dao svoju šupu doživotno, na svome zemljištu preko reke, a za pokoj duše svoga sina, ja sam sproveo ta kola do nove šupe, ležeći u njima po mrtvačkom propisu. Hteo sam da pokažem građanstvu da je to sasvim obična stvar, i da se toga ne treba plašiti. Kad sam došao do reke, na drumu je bila neka baba-Ranđija, koja je stara već devedeset godina. Kad je jadna osmotrila ova kola, ona vrisnu: „Iju!“ – pa kidnu svojoj kući kao da joj je sad dvajes’ godina. A kad su je zapitali zašto beži, ona je odgovorila: „Strah me od onih kola!“…Nazdravlje brijanje.
– Hvala, majstor Krsta…
*
Prva lazarevačka mrtvačka kola posle Kosova, igraju veliku ulogu u životu ove mirne palanke, koja leži u vrlo lepom položaju, okružena čitavim morem talasastih njiva, livada, šumaraka. Ova kola učinila su to, da je smrtnost sasvim napustila ovo mesto, a usled toga su se poremetili i normalni odnosi.
Voja apotekar, na primer, kao da je znao da će nastupiti dugo zatišje smrtnosti, pa je blagovremeno otišao u slovenačke banje, a njegov pomoćnik mladi g. Stefanović, besposlen, po ceo dan čita apotekarske spise i gleda u Higiju i Eskulapa. Kao da im hoće da kaže: „Eto vam vaše farmakopeje. Da ste živeli u Lazarevcu vi se ne bi nikad proslavili“…
Popa Hariton više ne silazi iz Šopića u Lazarevac, a pop Čeda se vrlo retko viđa po ulicama. Neće svet ni da mirucka! Zapeklo ovo pusto umiranje kao ovogodišnja suša!…
Pa i oni malarični komarci i svi ostali opasni insekti koji su istaknuti po javnim mestima kao reklame Ministarstva zdravlja, pokunjili su noseve i dremuckaju, čekajući za sebe bolje dane.
Eto šta čini jedan palanački inat…
Povodom nabavke mrtvačkih kola, gazda Radisav Baćić i Kosta Meraklija ostavili su pred svedocima svoj usmeni „legat“: onaj koji nadživi svoga prijatelja dužan je da ga vozi od kuće do groblja, terajući konje sa kočijaškog mesta, o običnom odelu, ali da glavu mora da metne „ambasadoski“ šešir.
Ko će od njih dvojice metnuti na svoju glavu alev fes bez kićanke, a ko „ambasadorski“ šešir, – to će samo vreme pokazati…
Politika, Dimitrije C. Đorđević, 26. avgusta. 1922.
Za Srbinside priredio Milorad Jovanović
besmrtna varoš, lazarevac, mrtvačka kola