Danas je gotovo nezamislivo da dete dođe iz škole i ispriča da ga je učitelj istukao. Prvo bi se zgranuli roditelji, pa društvo i takav “pedagog” bio bi odmah smenjen, a verovatno bi mu bio i zabranjen rad sa decom. Nekada je, međutim, batinanje đaka bio potpuno legalan i opšte prihvaćen obrazovno – vaspitni metod – “Udri ga, pa će od njega čovek da ispadne!”
Tada su nastale i poslovice: “Ko nije tučen, nije ni naučen”, “Dijete nebijeno, slabo odgojeno.” “Batina je iz raja izašla”…
Batina je carevala još od samog osnivanja prvih škola. Obrazovanje i disciplinovanje bilo je nezamislivo bez kaštige. Svako neprimereno ponašanje, drugačije mišljenje, pa čak i neznanje podrazumevalo je kažnjavanje, a kazne su bile rigorozne – šamari, prut, šibanje, falake, klečanje na kukuruzu, apsa…Iz sadašnje perspective – krajnje surovo. Zaista je bilo bolno biti đak!
Bolna nauka: Obavezan pribor svakog đaka i “vaspitanje” koje se podrazumevalo – batina
– U patrijarhalnoj Srbiji da bi se postiglo primereno ponašanje deteta često je u vaspitanju primenjivana kazna, uz opšti stav da dete koje nije kažnjavano nikada neće postati dobar čovek. Kakve su kazne primenjivane u školama, na koji su način učenici zlostavljani i mučeni, koliko su patili dok su išli u školu, najčešće nije zabeleženo u starim istorijama o vaspitanju, ali brojna sazanja dobijamo iz biografija i memoarske građe koje su ostavili školovani, istaknuti ljudi tog doba – piše Gordana Pavlović – Lazarević u katalogu “Od kaštiga do dečjih prava”.
Klečanje na kukuruzu i neizbežan prut (scenske skulpture Marka Crnobrnje, Pedagoški muzej Beograd)
Tako, o “kamdžijama po goloj koži” piše Dositej Obradović. Sava Tekelija u autobiografiji opisuje svog učitelja kao tiranina čiju su palicu svi dobro zapamtili, a Sima Milutinović Sarajlija je prvog dana škole dobio takve batine od učitelja, da se u tu školu više nikada nije vratio. Vuk Karadžić je zapisao da je u njegovo vreme postojao običaj da se u subotu đaci tuku bez obzira na to da li su krivi ili ne. Taj običaj zvao se „subota đačka bubota”.
Petar Runjanin (1775-1839), učitelj i sveštenik iz Kuzmina u Sremu, u svojim sećanjima opisuje način na koji su u njegovo doba kažnjavani učenici: “Ako je koje dete u čemu pogrešilo, metuli bi mu noge u falake i po tabani 40, 50, više ili manje štapova udarali. Jadna deca kao mačke krmauču i po dva i više dana na noge stati ne mogu.”
Uobičajene kazne: “Aps” (zatvor i po dva dana), uglavnom za starije đake i “falake” – Daske s dvostrukim otvorom u koje su bile ukleštene noge učenika, a učitelj bi ga šibao po tabanima
Brojna svedočenja i građa postoji i o jedinom učitelju škole u Smederevu Jovanu Rančiću koji je 1806. godine došao da “vaspitava” i zaveo pravi terror, jer je decu kažnjavao za sve moguće prekršaje, učinjene van škole, u kući ili po sokacima.
Bilo je i učitelja (po svedočenju dr Milovana Spasića) koji su “učenike kažnjavali obešenim panjem o vrat. Ovako naoružano dete, moralo je ići od škole do kuće i natrag u školu doći.”
– Prvi program za osnovne škole donet je 1838. godine. Stefan Stefanović, popečitelj prosveštenija, obišao je sve škole u Srbiji i nakon izvršene inspekcije, izdao je u Kragujevcu “Nastavlenije za učitelje pravitelstveni i obštestveni škola u Knjažestvu Srbiji”. To su bila prva uputstva učiteljima za praktičan nastavno – vaspitni rad, a ujedno su i definisane dužnosti učenika. Postupci učitelja, međutim, bili su protivrečni oficijelnim zahtevima. Prvi opšti zakon o školama donet je 1844. godine, a tada je izdat i novi pravilnik koji je podsticao učitelje da postupaju čovečnije sa učenicima i osuđivao je surove kazne. Težilo se tome da se disciplina postigne ne kaznom, već ljubavlju i poštovanjem prema učitelju – piše Gordana Pavlović – Lazarević.
Crne i zlatne table: Za najgoreg i najboljeg đaka meseca
Upotreba batina po školama konačno je zabranjena u svakom obliku 1879. godine. Tada su kao podsticajno sredstvo uvedene crne i zlatne table i đačke knjižice. (Na table su se krajem meseca beležila imena najboljih i najgorih đaka). Uslovi školovanja su postali humaniji, ali još dugo posle toga primenjivane su nasilne metode.
Olivera Radaković
izložba, nasilje u školama, obrazovanje, Pedagoški muzej, škole, vaspitanje
Zato danas Srbije više neeema.
Takve primitivne Srbije TUČI GA BRE , i ne treba da ima.Da mi tako učitelj izudara dete!? Ne dao mu Bog,osakatio bih ga,ostao bi bogalj do kraja života,obeleženi bi mu bili i praunuci!Ako se ovo naziva Srbijom,STIDIM SE!Jesam za fizičke kazne,ali se zna za koga!Prebijanja treba uvesti ponovo,opet kažem,ZNA SE KOGA TREBA DODRO ISPREBIJATI,ali kada učenik ne zna lekciju….Ko si ti, đubre iz neke vukojebine, da biješ nečije dete zbog neznanja?Postoji pedagoška mera,obori ga slabom ocenom,batine eventualno ako maltretira druge!A roditelji,nepismeni glupi bezubi ovnovi,verovali tim učiteljskim smradovima!Ova današnja deca jesu za batine,slažem se!Ali ne zato što ne uče!