Većina ljudi na pomen Jugoslovenske kinoteke pomisli na Muzej u Kosovskoj ulici, ali srce ove ustanove zapravo je njen Arhiv u Košutnjaku, gde se čuvaju svi filmovi. Tamo, u šumi, u sedam ukopanih bunkera, nalazi se najveća kolekcija nitratnih filmova na Balkanu koju čini između 10 i 15 hiljada naslova snimljenih do sredine 20. veka. Iako (samo)zapaljivi sadržaj ove sedmodelne „vremenske kapsule“ još uvek nije u potpunosti proučen, za značajan broj filmova koji su tu pohranjeni utvrđeno je da su jedine poznate ili najbolje očuvane kopije na svetu.
Pre šezdesetak godina, međutim, malo je nedostajalo da sve to blago bude pretvoreno u patike za učesnike sleta i cipele za udarnike!
Naime, osnovu sadašnjeg nitratnog fonda Kinoteke čini ratni plen iz II svetskog rata – filmovi koje su Nemci sakupili u posebno izgrađenom bunkeru u Tašmajdanskoj pećini u Beogradu. Tu su, pre svega, bili uskladišteni predratni zapaljivi filmovi koji su tokom okupacije zaplenjeni na tlu Kraljevine Jugoslavije i drugih balkanskih zemalja, ali i nemački filmovi namenjeni za distribuciju i prikazivanje po zemljama jugoistočne Evrope. Na kraju rata, ovaj bunker je ispražnjen, a filmovi preneti u dva vagona koji su trebali da krenu put Nemačke. Tamo nikada nisu stigli: jedan vagon zatečen je na nekom slepom koloseku pruge Beograd – Zagreb, dok drugi nije ni napustio beogradsku železničku stanicu.
Prvobitni izgled zgrade Arhiva Kinoteke (levo), Jedan od bunkera u kojima se čuvaju nitratni (zapaljivi) filmovi (desno)
– Oslobodioci su filmove vratili u tašmajdanski bunker iz koga će ih par idućih godina iznositi uglavnom zato da ih neselektivno spaljuju za potrebe industrije. Ne zna se ni koliko, ni koji su filmovi tako uništeni do 1949, kada je osnovana Jugoslovenska kinoteka, a njen prvi direktor, Milenko Karanović, započeo formiranje nitratnog fonda. Znamo da je dosta filmova otišlo u fabriku obuće u Borovu, te da su, pored ostalog, đonovi patika učesnika sleta iz 1947. bili napravljeni od prerađene nitratne filmske trake – kaže Aleksandar Erdeljanović, upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke.
Inače, nitratna (zapaljiva) traka korišćena je u kinematografiji do početka pedesetih godina 20. veka, a u tehnološki nerazvijenijim sredinama do šezdesetih, kada je zamenjena acetatnom (nezapaljivom) trakom. Mada se pokazao kvalitetnijim i vremenski trajnijim od nezapaljivih nosača filmske trake, sudbinu nitratnog filma odredila je njegova jedina mana – izuzetna zapaljivost. Štaviše, zapaljivi film ima i moć samozapaljenja (već na temperaturi od 30 stepeni), a tokom sagorevanja oslobađa otrovne gasove. Nitrat, pri tom, gori brže od papira, razvija temperaturu od 1300 – 1500 stepeni i ne može se ugasiti ni jednim poznatim sredstvom za gašenje požara, jer nitratna traka sadrži dovoljno kiseonika koji omogućava gorenje i bez prisustva vazduha!
Aleksandar Saša Erdeljanović, upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke
– U mnogim državama u poslednjem veku bilo je puno požara izazvanih zapaljivim filmom, budući da su prvi bioskopi mahom bili napravljeni od drveta, a korišćeni su i projektori bez pravog uzemljenja. Jedan od najpoznatijih takvih požara je onaj iz sredine osamdesetih kada je u Meksiko Sitiju stradao skoro ceo zapaljivi fond meksičke kinoteke. U požaru u Hong Kongu 1948. poginulo je 119 ljudi. U našim krajevima, takvih požara je bilo u Beogradu, kada je neposredno posle II svetskog rata, ljudskom nepažnjom, uništen deo fonda „Artistik filma“, Somboru, Mostaru, Sarajevu i Zagrebu, gde je 1932. stradalo šestoro ljudi – priča naš sagovornik.
Zapaljivi filmovi se, zbog opasnosti od požara i nedostatka odgovarajućih projektora, danas retko gde prikazuju, a ponegde je njihova projekcija i zakonom zabranjena. Ipak, na sreću ovdašnjih filmofila, Srbija spada u malu grupu evropskih država čiji građani mogu slobodno da uživaju u nitratanim čarolijama, a naša Kinoteka već 11 godina za redom organizuje Festival nitratnog filma, koji je jedinstven u svetu.
– Za razliku od drugih kinoteka, mi smo pošli od toga da je naša obaveza da filmove čuvamo i prikazujemo. Na projekciju idu samo filmovi koji ispunjavaju stroge tehničke uslove. U zapaljivom fondu takvih je najmanje polovina. Ostali se šalju na restauraciju i prebacuju na nezapaljivu traku, ali je činjenica da je fotografija na nitratu mnogo bolja – kaže Erdeljanović i napominje da od osnivanja Kinoteke nije bilo nijednog incidenta sa nitratnim filmom.
Nitratni fond Jugoslovenske kinoteke vremenom se uvećavao, uprkos tome što su mnogi filmovi zbog dotrajalosti uništavani. Dan danas, 65 godina od završetka II svetskog rata, kolekcija nitrata u Arhivu kinoteke još uvek nije u potpunosti proučena. Prema rečima Erdeljanovića, najteže je identifikovati starije filmove, jer mnogi od njih, naročito oni nastali do I svetskog rata, nemaju špice, pa je potrebno veliko poznavanje istorije filma, stilova pojedinih reditelja, izgleda glumaca i slično, da bi im se utvrdilo poreklo.
Scena iz jedine sačuvane kopije filma Dečaci Pavlove ulice
O veličini „ukopanog“ blaga u Košutnjaku, ipak, dovoljno govori vrednost poslednjih „otkrivenih“ bisera: najstariji film o Sofiji (1905-1908?), sedam mađarskih filmova, koji su jedine kopije na svetu, od čega dva značajna nema filma – „Oliver Tvist“ (1918) i „Dečaci Pavlove ulice“ (1924), jedan od najgledanijih evropskih filmova u USA u drugoj polovini dvadesetih godina; američki film „Jovica i Marica“ (1909), Sirla Doulija, koji je iste godine režirao prvu verziju Frankeštajna, kao i dva jedinstvena crtana filma čiji je glavni junak Čarli Čaplin – „Kralj zidara“ i „Kralj sanja“, za sada nepoznatog autora, s kraja dvadesetih ili početka tridesetih godina 20. veka.
Kako se čuvaju zapaljivi filmovi
Vim Venders tokom posete Arhivu Jugoslovenske kinoteke
Svega 10 – 15 odsto nitrata u Arhivu Jugoslovenske Kinoteke čini domaći film. Cela kolekcija se sastoji od igranih, dokumentarnih, propagandnih i animiranih filmova, koji su većinom crno beli, ali ih ima i ručno ili mašinski bojenih. Čuvaju se u posebnim uslovima: bunkeri su međusobno odvojeni, temperatura vazduha u njima retko kada prelazi pet stepeni celzijusovih, a pre nego što se iznesu ili unesu u bunker, 24 časa moraju da odleže u posebno izdvojenoj prostoriji. Takođe, pravilo je da se ceo fond premota bar jednom u dve, tri godine.
U Rusiji, gde se nalazi najveća kolekcija nitrata, stvari su kudikamo ozbiljnije. Arhiv je udaljen sedamdesetak kilometara od Moskve, opasan bodljikavom žicom i čuva ga naoružano obezbeđenje, dok zaposleni žive u zgradama u blizini zaštićene zone.
Aleksandar Saša Erdeljanović, Arhiv Jugoslovenske kinoteke, Borovo, bunker, nitratni filmovi, patike, požar, tašmajdan, zapaljivi