Kad je gosn Mile stolovao Đurđevim gradom

Već neko vreme po firmama se može čuti mantra da je svako zamenljiv. Većina je u to i poverovala. Da ta priča ne drži vodu, dokaz je Miodrag Jevtić (61), konobar iz „Đurđevog grada“, poslednje stare kafane na Banovom brdu, koji je prvog dana ove godine otišao u penziju. Za tridesetak godina, koliko je stolovao u „Đurđevom gradu“, gosn Mile je samo dvaput bio na bolovanju, prvi put kada se zarazio koronom. Uostalom, danas se konobari „stare škole“, u Beogradu, mogu izbrojati na prste. Izgubili su se negde sa pravim kafanama… Zato smo, uoči novogodišnjih praznika, posetili Mileta na radnom mestu i zapisali njegovu priču.

„Đurđev grad“ je, za one koji ne znaju, jedna od onih kafana čiji miris danima nosite u jakni, čak i ako ste svratili samo na kuvano vino. Zimi je na izlogu obično istaknut natpis „Imamo pihtije“. Najpreciznije se može opisati kao restoran domaće kuhinje sa kafanskim sistemom rada, čija su klijentela mahom lokalci. Neki tu dolaze porodično da ručaju, ali za većinu gostiju, starijih i mlađih, „Đurđev grad“ je, takoreći, pojilo. Lokal ima ukupno četrdesetak stolova, koje već godinama „pokrivaju“ jedna konobarica u prepodnevnoj i gospodin Mile u popodnevnoj, „udarnoj“ smeni.

– U neka bolja vremena, ovde je radilo po dva konobara prepodne i dva popodne, dok je barmen bio za šankom. Sada nas je samo dvoje, a u smeni sam poslužim više od 200 gostiju. Standard je, inače, da jedan konobar služi trideset ljudi ili sedam stolova u restoranima. Pri tom je velika razlika između rada u kafani i rada u restoranu ili kafiću. Kafana je teža od rudarskog posla. Ko nije radio u kafani, to ne zna. U restoranima imaš rezervaciju, i već zato je lakše, piće ne nosiš na poslužavniku nego voziš na kolicima, a kafana je frekventnija, ljudi ulaze i izlaze, bez rezervacije. U kafićima može da radi svako – studenti, atraktivne devojke kojima je jedini adut lepota… Posao barmena je da samo spravlja pića… A ja sam ovde i konobar i barmen i organizator posla… Sve.

Dolazili su kod nas da rade mladi ljudi koji nisu iz ugostiteljske branše, ali kad vide koliko ima posla, izdrže tri dana i beže – kaže s nogu gosn Mile.

Tako je, uostalom, odrađen i intervju za ovaj tekst – u prolazu ili intermecu primanja porudžbina, usluživanja gostiju, raspremanja stolova i naplaćivanja računa. Iako je tog dana u kafani bila gužva, Mile je svuda stizao, da prinese i odnese, isprazni pepeljaru i odgovori na pitanja i potpitanja, sve vreme vodeći računa da ga niko ne čeka.

Usput nam je rekao da je nedavno računao koliko je kilometara prepešačio tokom svog radnog staža. Ispostavilo se da je gotovo tri puta obišao planetu po ekvatoru.

– Za sedam, osam sati u smeni, pređem od sedam do 14 kilometara, pa sam kao prosek uzeo devet. Kada se to pomnoži sa 26 radnih dana, jer sam godinama imao samo jedan slobodan dan u nedelji, a za praznike radio, izuzev Božića i Vaskrsa, 12 meseci u godini i 40 i kusur godina staža, ispada da sam na radnom mestu prešao oko 115.000 kilometara. Zbog sveg tog rada na nogama, imam probleme sa proširenim venama i zglobovima. Pre mesec dana sam drugi put u životu bio na bolovanju, pošto su mi otkazala kolena.

 Slobodni robovi

Miodrag Jevtić je rođen u selu Božići, kod Bajine bašte. Do četvrtog razreda je pešačio četiri kilometra do škole, a od četvrtog do osmog osam kilometara, pa se može reći da je ceo život u pokretu. Završio je Školu učenika u privredi, takozvani ŠUP, odsek konobar, u Bajinoj bašti, kao jedan od najboljih učenika svoje generacije. U Beograd je došao krajem sedamdesetih i zaposlio se u zemunskom ugostiteljskom preduzeću „Central“. Vrlo brzo je postao upravnik restorana „Bojčin“, u Bojčinskoj šumi, odatle je prešao u „Zlatibor“, takozvani „Staklenac“, u Zemunu, a potom u surčinsku kafanu „Labud“, gde je bio poslovođa.

– Tih godina, kada sam došao u Beograd, u prestonici nije bilo mnogo školovanih konobara, kuvara i drugih ugostiteljskih radnika. Školovani su činili možda polovinu zaposlenih u preduzećima, dok su ostali bili dokvalifikovani. Mi, ugostitelji, još pominjemo socijalizam po dobru. Plate u branši su tada bile više nego solidne, rad za svaki državni praznik se posebno plaćao, nisi mogao da budeš šef ako nisi imao dovoljno iskustva ili višu ugostiteljsku, poštovao se ugovor o radu i dobar radnik… A danas, sa svim slobodama, zaposleni u ugostiteljstvu i trgovini su više robovi, nego radnici.

U ‘Đurđev grad’ sam došao 1989. Ovaj restoran je otvoren 1968. godine, i bio je u sastavu smederevskog ‘Jedinstva’, kao i kafana ‘Majevica’, koja se nalazila u parku u Požeškoj ulici. Danas je u Beogradu ostalo vrlo malo ovakvih kafana. Ka centru grada, postoji samo ‘Careva ćuprija’. ‘Majevica’ je srušena 2003, pod obrazloženjem da je bespravni objekat. Nema više ni ‘Metohije’ u Ulici Pere Todorovića, ni ‘Ekspresa’ kod Opštine. Nema više takozvane ‘Dilkarnice’, kako su je iz milošte zvali lokalni pijanci, na okretnici tramvaja. Nema ‘Zavetrine’, ‘Čukarice’, ‘Šećeranca’…

Uz muziku i tuča

Kafana je čudo, kaže Mile, dok nas uslužuje duplom dozom „pelinkovca“. Tu se svašta može čuti i doživeti, i lepog i neprijatnog… Dosta toga nije za priču, ali može se reći da je nekoliko puta spasavao depresivne goste da se ne utope u tuzi.

– Ima takvih tipova… Na stranu što satima sam pije, po njemu se vidi da zbog nečega pati. Neko se sam izvuče iz takvih situacija, a nekome je potrebna utešna reč, da čuje nešto lepo… Onda ja sednem i razgovaramo. Ako hoće da sasluša, čak i ako je pijan, probudi mu se nešto u mozgu. Imam ja i nekog iskustva, posebno sa ljubavnim problemima, jer sam se dva puta ženio i razvodio i znam šta je to. I, onda, posle par meseci ili godinu dana, dođe sasvim drugačiji, našao je drugu ženu i hoće da me počasti. Kaže: Mile, svaka čast na tvojoj brizi i kako si mi otvorio oči. Zato ja kažem da smo mi, konobari, i psiholozi, i psihijatri, i tate, i mame – priča Mile.

O tučama, pak, govori sa blagom uzdržanošću, kako i dolikuje jednom gospodinu. Prema njegovim rečima, u ‘Đurđevom gradu’ nije bilo ozbiljnijih tuča od devedesetih. Desila se, istini za volju, poneka i u međuvremenu, ali nije bila žestoka kao kafanske tuče oko pevačice.

– Pravilo je da gde nema muzike, tu nema mnogo tuča. Kolege u kafanama sa muzikom rade naporan i opasan posao, koji se često ne ceni dovoljno. Tamo već sama buka stvara neprijatan osećaj, tu su uvek pijani i nervozni gosti, još ako je dobra pevačica, pa svako hoće da pipne, štipne… A ti treba da je zaštitiš, tako da, na sve ostalo, izigravaš i obezbeđenje.

Kao mlađi sam se ponekad tukao, ali sam prestao sa tim kad sam zašao u godine, zato što me ovde ljudi poznaju i poštuju. U Zemunu sam, recimo, doživeo da me jedan pijani tip udari s leđa u glavu jer sam odbio da mu dam piće. Sreća je da me nije dobro zakačio, pa sam se okrenuo i patosirao ga. Tek naknadno sam saznao da je bokser, a kasnije smo čak postali i prijatelji.

Služio patrijarha Pavla

U „Đurđev grad“ svraćaju ljudi raznih profesija – profesori univerziteta, advokati, lekari, književnici, televizijski i filmski radnici, policajci i studenti… Najlepše Miletove uspomene iz službe vezane su za svadbe i poznanstva. Sa nekoliko ovdašnjih gostiju druguje još od kako je došao da radi na Banovom brdu. Tu se, između ostalih, sprijateljio i sa par Rusa, kao i jednom lekarskom porodicom iz Burundija.

– Taj moj afrički prijatelj je došao u Srbiju da studira medicinu, ali je posle studija odlučio da ovde ostane. Sada radi u Kliničkom centru, dok njegova supuga, čini mi se, stažira u Institutu za majku i dete. Oni često dolaze u kafanu, obično sa kolegama i prijateljima. Iako ne znam njihov jezik, od početka smo uspostavili dobru komunikaciju – oni su znali nešto srpskog, a ja, natucao, onako po naški, pokoju stranu reč, služeći se i rukama i nogama. Ali smo se razumeli. Pretpostavljam da gosti cene to što u razgovoru nikad ne naturam svoje mišljenje, već priča ide prirodnim tokom… Ako se, u osnovi, uvažavamo, sve je u redu. A ponekad – dodaje Mile – može da bude i gospodski.

Svojevremeno je imao čast i zadovoljstvo da služi i patrijarha Pavla. Bilo je to u Domu ratnih vojnih invalida, kada im je patrijarh osveštavao prostorije za krsnu slavu. Tom prilikom, Mile je bio zadužen za organizaciju švedskog stola u tamošnjem restoranu. I danas mu je žao što nema fotografiju sa patrijarhom koji se, na kraju, slikao sa radnicima.

– Isto tako mi je ostao u srcu doček Tita na Tari, 1977. ili 1978. godine, u hotelu ‘Omorika’. Tito je tada došao na otvaranje svoje vile, a mi, učenici ugostiteljske škole, učestvovali smo u organizaciji ručka. Nisam ga služio, jer smo mi samo pripremali tanjire, polirali pribor, prali čaše, sastavljali stolove i slično. Nisam mogao ni da se šetam okolo, to je bilo strogo zabranjeno, a kamoli da dođem blizu njega, da se rukujem. Ali sam imao taj osećaj njegove blizine… delio nas je, uostalom, jedan zid ili dva. Ne vidiš ga, ali imaš osećaj da ga vidiš…

Mile je u svom radnom veku preturio preko glave i inflaciju i tranziciju i privatizaciju. Ostajao je, uprkos svim nedaćama, jer je čovek starog kova. O njegovom profesionalizmu dosta govori podatak da ga u „Đurđevom gradu“ niko nikada nije video pijanog. Svakom gostu koji želi da mu plati piće, Mile se zahvali. Draže mu je, kaže, kad mu, kao znak pažnje, ostave nekoliko dinara bakšiša.

– Dok sam bio mlađi, razmišljao sam da otvorim svoju kafanu. Međutim, nisam imao novca. Morao bih da se zadužujem, a ja sam tip čoveka koji neće nikome da ostane dužan. Da bih došao na negativnu nulu, morao bih svom radniku ponekad da ukradem bar jednu platu, a ja to nisam hteo. Zato sam, na kraju, odustao od te ideje – objašnjava Mile.

Kako kaže, u penziji će se baviti pčelarstvom. Pre tri, četiri godine, kupio je kućicu sa šest ari placa u selu Vrhovine, kod Uba, i oformio pčelinjak od 12 košnica. Nekoliko poslednjih godina su bile teške za pčele, ali Mile se ne žali – nije mu toliko ni stalo do novca, koliko da ne legne u krevet kao mlad penzioner. Tako će, ako Bog da, konačno moći da vidi kako to izgleda kad drugi rade za tebe.

Petar Blečić

Post scriptum

Gosn Mile je odradio svoju zadnju smenu 31. decembra 2021. godine. Još nisam bio u „Đurđevom grad“, ali slutim da će, kad odem, tamo sve biti isto. Nekoliko ljudi će, kao i uvek, sedeti u oblaku dima, dok se kroz otvorena vrata kuhinje širi miris zaprške; kuvano vino će imati isti, slatkasto opori ukus; verovatno ću se opet i zadržati duže nego što sam planirao…

Ali, bez gosn Mileta, to neće biti to.