Za vreme Prvog svetskog rata u kruševačkoj kasarni „Car Lazar“ obešeno je i streljano na stotine rodoljuba koji su se borili protiv okupatora, a jedna egzekucija izazvala je posebnu pažnju javnosti. O tome je pisao i književnik Vojislav Ilić.
Posle borbi za odbranu Beograda, mnogi ugledni ljudi povukli su se iz prestonice u unutrašnjost, na svoja imanja, kod rođaka ili prijatelja. Grupa uglednika koji su se zatekli u kruševačkom kraju, predvođena potporučnikom srpske vojske Kostom Vojinovićem, planirala je ustanak protiv okupatora. Među njima su bili bruski trgovac Sibin Jeličić, kod koga je prestolonaslednik Aleksandar, pri povlačenju, ostavio porodičnu arhivu Karađorđevića, kao i deo državne arhive, upravnik pošte Vojislav Bralović, državni savetnik Dobra Ružić, ministar trgovine Joca Jovanović, narodni poslanik Mile Pavlović, industrijalac Boža Jeličić (brat Sibinov), učitelj Draža Popović, sveštenik Banović i drugi.
Vojislav Bralović, upravnik pošte u Kruševcu
– U Kruševcu i okolini bile su stacionirane mađarske jedinice austrougarske vojske. Bilo je tu i vojnika od preko Save i Dunava, koji su dobro znali srpski jezik. Oni su se umešali među narod i nešto ispitivali, a nešto i potplaćivali. Tako su došli do informacije da je kod Jeličića sakrivena arhiva, kao i da su neki ljudi uključeni u pripremu ustanka. U junu 1916. godine uhapšeno je trideset troje ljudi, a kao kolovođe su proglašeni Vojislav Bralović i Sibin Jeličić – kaže Milorad Jovanović, kustos Muzeja PTT – a Srbije.
Okupatorski preki sud je zasedao 11. juna 1916. Istoga dana na smrt su osuđeni Vojislav Bralović, Sibin Jeličić, Milosav Stevović, Svetozar Kovačević, Vlajko Pavličević, Tihomir Šljivić, Novica Pavlović i Dobrosav Pavličević. Ova osmorica su osuđeni na smrt vešanjem, ali da se egzekucija obavlja tako što neće biti obešeni svi odjednom, već jedan po jedan, da bi sam čin trajao što duže i da bi na građanstvo ostavio što upečatljiviji utisak.
Egzekucija je izvršena 14. juna 1916. godine u kasarni „Car Lazar“. Prisutan je bio i poznati književnik Vojislav Ilić, mlađi, koji je o tome ostavio svedočanstvo:
„Čast da bude prvi obešen pripala je „kolovođi zavere“ Vojislavu Braloviću. Mlad, stasit, ponosno uzdignute glave, ne klecajući nogom i ne tražeći milost varvara, nesrećnik se po lestvicama pope na vešala. Kad je bio gore, baci pogled naokolo. Nekoliko stotina očiju, punih suza i saučešća, bilo je uprto u njega.
– Braćo! – uzviknu on snažnim glasom – Ja umirem nevin, ali doći će strašni sud našim dželatima!
Da bi sprečio dalji govor, dželat brzinom straha potrča uz lestvice, da što pre okonča jezovitu i užasnu proceduru.
– Živela Srbija!
– Vešaj! – odjeknu gruba madžarska komanda.
Konopac se namiče na vrat, lestvice se naglo izmiču, a nevina žrtva ostaje, ali samo za sekund, lebdeći u vazduhu. U istom magnovenju oka, svi, i publika i prisutni Madžari sa dželatom potrčaše ka vešalima. Kao da je neumitna pravda želela korigovati varvarsku presudu, konopac se prekinuo i „mrtvac“ još živ i zdrav dočekao se na noge, pa u nedoumici, eno, gleda začuđeno oko sebe, ne razumevajući da li je to iznenadna milost ili slučajna igra Proviđenja. I tu, gde bi svaki drugi zastao ganut i rekao: Ovaj čovek je pravednik, jer ga, eto, ni smrt neće! Poklanjam mu život! – surovo srce ostaje zverski hladno.
– Drugi konopac! – razdra se opet izbezumljeni Madžar.
I već posle pola minuta, lepi, dobri i vazda veseli Bralović njihao se u vazduhu.“
U trenutku izvršenja presude, Vojislav Bralović je imao 33 godine. Bio je mlad, lep, crnomanjast, omiljen u narodu, oženjen Natalijom, sa kojom je imao Ljubicu i Batu.
Natalija je bila učiteljica. Posle smrti Vojislavljeve odmetnula se u komite, otišla je na Kopaonik u četu Koste Vojinovića. Učestvovala je u Topličkom ustanku, 1917. godine, jedinom u porobljenoj Evropi.
Članice Kola srpskih sestara iz Kruševca 1929/30 god. sa predsednicom Natalijom Bralović (u sredini) osnovale su prvo zabavište i dobrovoljno radile do dolaska prve zabavilje (037info.net)
– Po oslobođenju, u oktobru 1918. godine, Natalija Bralović je u komitskoj uniformi, na konju, prva ujahala u Kruševac. Tu počast su joj priredili saborci, sećajući se njenog supruga – mučenika. Vojislavljev sin, Bata, završio je Vojnu akademiju i bio oficir – ađutant pri Generalštabu. Sa kraljem u Vladom, 1941. godine, odlazi u London, a po okončanju rata u Ameriku – priča Jovanović.
Milorad Jovanović
Priredio: Petar Blečić
Karađorđevići, kasarna Car Lazar, Kosta Vojinović, Kruševac, Sibin Jeličić, vešala, Vojislav Bralović