Dušan Silni, prvi srpski car, jedan je od najvećih srednjovekovnih vladara, kod nas, pa i širom sveta, poznat po hrabrosti, odlučnosti i mudrom ratovanju. Krunom i mačem širio je srpsko carstvo. Njegov mač je, međutim, do današnjih dana ostao enigma. Ne zna se kada je, kako i gde nestao, pa čak ni kako je izgledao. Upravo zato se smederevac Željko Pantić, jedan od naših najpoznatijih kovača mačeva, nalazi pred teškim zadatkom. Odlučio se da napravi repliku Dušanovog mača! I, počinje od nule!
Nacrt je, kako kaže, izradio na osnovu istraživanja ozbiljnih zaljubljenika u istoriju, među kojima ističe arheologa Marka Aleksića, međunarodno priznatog stručnjaka za srednjovekovno oružje, koji je svojevremeno napisao i tekst o tome kako bi „srpski Ekskalibur“ trebalo da izgleda.
– Mi znamo da je car Dušan uveo u srpsku vojsku teške dvoručne mačeve. Oni su bili dugi oko metar i dvadeset centimetara, sa sve drškom, tako da ću se držati tih dimenzija. S obzirom na to da je imao jednu od najboljih oklopljenih vojski tog doba, da je iz inostranstva doveo vrsne majstore za izradu mačeva, kao i da je trećina trgovine između Istoka i Zapada išla preko Srbije, logično je pretpostaviti da je imao i mač od najboljeg čelika koji je tada bio dostupan. A to je damaskus, izuzetno čist čelik iz Sirije, koji je po kvalitetu, u tom trenutku, bio 100 do 150 godina ispred Evrope. Posredni dokaz za to nalazi se u opisu Dušanovog venčanja gde stoji da su se barjaci vijorili iznad zelenih sečiva, što se odnosi na specifični odsjaj damaskusa. Da bih rekonstruisao taj čelik, čak sam napravio i posebnu peć – priča Željko.
Skica Dušanovog mača
On objašnjava da je originalna receptura za izradu damaskusa izgubljena i da su američki stručnjaci tek 2004. godine izveli uspešnu rekonstukciju. Tada su i eksperimentalno dokazali da se površinska kristalizacija, koja je karakteristična za ovaj čelik, pojavljuje tek posle sedam ciklusa termičke obrade. Ovo je interesantno, jer se u nekim srpskim epskim pesmama pominju mačevi kaljeni sedam puta.
– Na jabuci mača će biti pečat nalik na veliku kamenu rozetu sa prizrenskog Manastira Svetih arhangela, oko čijeg centra je bila stilizovana kolonada sa lučnim svodovima. Ta rozeta se pojavljuje na više mesta, što znači da je Dušanu bila vrlo važna kao simbol. A futrolu ću izraditi u crvenoj boji po uzoru na jednu fresku na kojoj anđeo predaje Dušanu mač i na njoj će biti poznati zmaj sa mozaičkog poda Svetih arhangela.
Opsednutost mačevima
Iako je samouk, Željko je za skoro 20 godina iskovao oko 130 sečiva. Završio je srednju školu za mašinskog tehničara, a onda upisao Šumarski fakultet u Beogradu, odsek za preradu drveta i projektovanje nameštaja i enterijera. Dok je odrastao, često je išao u dedinu i očevu radionicu, i stalno nešto izmišljao i pravio. Za mačeve se zainteresovao još u detinjstvu, preko stripova o nindžama, da bi tokom studiranja u Beogradu upisao i školu mačevanja „Sveti Đorđe“. U tom periodu je odlučio da napravi svoj prvi mač, što se poklopilo sa namerom njegovog učitelja mačevanja da u školu uvede kurtoazno mačevanje, sa replikama mačeva… Neki od mačeva za vežbanje koje je tada izradio još se koriste, a Željko je ubrzo otišao i korak dalje – prihvatio se da iskuje svoj prvi mač, po uzoru na Gandalfov iz „Gospodara prstenova“. Kaže da ni sam ne zna koliko vremena mu je bilo potrebno da ga napravi.
Gandalfovo oružje: Prvi mač koji je Željko iskovao (fotografija levo); Željko je mačeve zavoleo kroz stripove
– Tih prvih godina, često mi se dešavalo da ne spavam i po 48 sati, kako bih stigao da sve obavim. Preko dana sam bio na predavanjima, a onda se vraćao studentskim autobusom u Smederevo, da radim u očevoj radionici. Uopšte nisam imao pojam o vremenu, kao kad si zaljubljen. Svaki slobodni trenutak sam koristio da učim o kovanju, kako da napravim kovačku vatru i slično. U jednom trenutku, sećam se, treba da polažem kolokvijum iz matematike, a instruktor mačevanja me zove na telefon i kaže: Kod mene je knjiga – Bladesmithing, do dva sata. Dođi da je uzmeš i fotokopiraš, pre nego što je vratim čoveku. I ja izlazim sa kolokvijuma, koji treba da položim da bih imao pravo da izađem na ispit, ali, kao, dobro, kolokvijum imam ponovo za nedelju dana, mogu to da stignem, odlazim i sedam u autobus koji ide do centra grada. Kako to sad racionalno objasniti? Ili te nešto drži ili ne.
Magijsko oružje
Željko se 2011. godine vratio u Smederevo i nastanio u porodičnoj kući, pored koje je smestio kovačku radionicu. Većinu alata i mašina u njoj je sam izradio. Svako sečivo koje je napravio ima priču i ona je predstavljena dizajnom, tako da bi se pre mogao nazvati umetnikom, nego zanatlijom. Autor je nekoliko izložbi pod nazivom „Alhemija kovanja“, a njegovi mačevi i bodeži vremenom su stigli do svih krajeva planete.
Mač je, kaže naš sagovornik, jedini predmet ručne izrade koji je čovek napravio kao arhetipski simbol. Iako to više nije dominantno oružje za borbu i dalje nam je „upisan“ u genima.
Replika jednog od mačeva opisanih u fantastičnom serijalu Kosingas
– Gledao sam to više puta svojim očima – čovek, neki od onih mirnijih, uzme mač u ruke i drži ga, razgleda, i samo vidiš kako mu se posle dva minuta menja pogled i govor tela. Nešto se u njemu probudilo… Postoji jedna RTS – ova emisija u kojoj kažem da u svakom od nas po jedan vitez spava. I stvarno je tako – tvrdi Željko.
Došao je, otkriva nam, dotle da po prvi put želi da ispriča svoju priču o maču. Zato će na njegovoj sledećoj izložbi biti predstavljena sečiva kojima će on sam dati osobine, odnosno karakteristike koje će da nose.
Listići čelika od kojih se pravi damaskus
– Epske priče obično počinju tako što junak dobija poziv da pođe u neku misiju, opire se tom pozivu, ali ipak krene i onda dođe do nekog učitelja, svetog čoveka, koji ga šalje da nabavi magijsko oružje – najčešće mač ili sekiru – za borbu koja ga čeka. To oružje ima određene osobine i junak mora biti dostojan da bi ga dobio. Ja se sad, pomalo stidljivo, pripremam da napravim takvo sečivo. Kad bude gotovo i staneš pred njega, imaćeš kompletan doživljaj o tom maču. Ako klikneš sa pričom, onda je taj mač za tebe.
Petar Blečić
Prvi šegrt
Željko se ne usteže da sa sa drugima podeli znanje. Do sada je imao jednog šegrta, momka koji je ceo letnji raspust dolazio i radio u njegovoj kovačnici.
– Taj dečko je krenuo od nule. Ništa nije znao, ni oko crtanja, ni tehnički, a naučio je toliko da je iskovao svoj prvi nož. Nije to bilo kao da sam ga ja napravio, nego više od toga. Taj njegov nož je bio u rangu, recimo, 70 odsto majstora koji se time bave. Rekao sam mu da mi je tako zakucao velikim slovima status majstora. A zvanje učitelja je na višem nivou od majstora. Kad neko prenosi znanje i oblikuje nekoga od nule, i nauči ga pravim vrednostima – to je uzvišenije od roditeljstva.
Mač sa krilima
Među mačevima koji se mogu videti u Željkovoj radionici, posebno je interesantan „mač sa krilima“. Svojevremeno je neki čovek sanjao taj mač, nacrtao ga i došao kod Željka da mu ga iskuje. Nekih desetak godina nakon toga, posetio ga je drugi čovek sa istom pričom i konceptualno sličnim nacrtom.
Iz snova: Sečivo sa krilima
– On mi je na internetu pokazao svedočenja drugih ljudi koji su sanjali i napravili takav mač. Tvrdili su da su u snu stupili u kontakt sa svetim hrišćanskim ratnicima, koji imaju takve mačeve i da su im oni rekli da naprave isto takvo oružje. Da je u pitanju bio jedan čovek, to ne bi bilo neobično, ali meni su došla dvojica, a video sam da ih ima još mnogo na planeti. Specifičnost kod tog mača je da sam radio na njemu uglavnom na neka crvena slova. Povrh svega, odneo sam ga tom čoveku na Bogojavljenje. Nisam bio ni svestan toga, dok mi nije skrenuo pažnju.
Srpski mač
Na remontu: Viteški šlem
Jedan od naših najvećih “brendova” u Srednjem veku bio je srpski mač, za kolekcionare neprocenjive vrednosti, jer se danas širom sveta može naći tek stotinak primeraka. Ovo oružje pripada grupi velikih viteških mačeva, koji su preovladavali u Evropi u 14. i 15. veku, sa drškom za dve ruke i dvoseklim sečivom, ukupne dužine od oko 110 centimetara i prosečnom težinom manjom od dva kilograma. Specifičnost srpskog mača je u tome što ih je krasila nakrsnica u obliku latiničnog slova “S”, koja je služila da zarobi protivnikovo sečivo iz nekog pokretnog ugla.
Borba sa dva jatagana
Ako bih išao na srednjovekovno bojno polje, kaže Željko, najverovatnije bih se naoružao jataganom i kratkim buzdovanom, što na vrhu ima kuglu. Jatagan se, inače, vodi kao srpsko oružje turskog porekla, zato što su ga Turci svojevremeno napustili. Posle pada Srbije, hajduci ili uskoci razvili su tehniku borbe sa dva mača, odnosno dva jatagana, koju nije imala nijedna vojska na svetu.
Car Dušan, čelik, damaskus, jatagan, kovač, kovanje, mačevi, sablja, Smederevo, srpski mač, vitez, Željko Pantić