Ognjen na krovu Afrike

Ognjen Živković, rodom iz Rače Kragujevačke, najmlađi je planinar koji se popeo do vrha Kilimandžara. Ovaj petogodišnjak popeo se na visinu od skoro šest hiljada metara (5.895 m) i time postavio svetski rekord. Inače, osvajanje vrha Uhuru ni mnogim iskusnim planinarima ne polazi za rukom jer ne samo da je jedna od sedam najviših tačaka na planeti, nego je i sama ruta do njega više nego teška. Sa svojih 4.600 metara od podnožja do vrha, Kilimandžaro predstavlja planinu sa najvećom visinskom razlikom na svetu. Takođe, za šest dana koliko traje treking, penjači prolaze kroz četiri različita klimatska pojasa.

Zato je Ognjenov uspeh pravo svetsko čudo, o kome su izveštavali gotovo svi domaći, a i brojni inostrani mediji. Kako u šali kaže njegov otac, Zoran Živković, pasionirani planinar, lekar po profesiji, koji je sina poveo na put u Tanzaniju, „Ne znam da li mi je bilo teže penjanje, ili davanje intervjua po povratku sa puta.“ Mislim da će se ovo drugo sigurno nastaviti, a što se penjanja tiče, tu će napraviti malu pauzu jer Ogi kreće u školu, pa će se na to usredsrediti.

Ognjen je nesumnjivo izuzetno dete, natprosečnih sposobnosti, ali kako bez podstreka iz kuće, sigurno ne bi bio takav kakav jeste, odlučila sam da „zavirimo“ u dom Živkovića. I, kao što sam pretpostavila, Živkovići su skladna, vredna i kreativna porodica. Jedna od onih neobično običnih! Roditelji Katarina i Zoran potpuno su posvećeni deci, Ognjenu i malenoj Magdaleni, koja je nedavno napunila godinu dana. I sami znatiželjni, zaljubljenici u prirodu i avanturističkog duha, tako usmeravaju i Ognjena. U njihovoj kući televizor se retko uključuje. Uglavnom se sluša ozbiljna muzika, instrumentali ili dečje pesmice. Umesto mobilnog telefona i kompjutera, koji sada gotovo da zamenjuju roditelje, oni sa Ognjenom čitaju, crtaju, šetaju, druže se, pričaju i zajedno gledaju samo zanimljive emisije ili poučne filmove. Za taj sklad u porodici, kako Zoran kaže, najzaslužnija je mama Katarina.

Pošto su jednostavni i skromni, sigurno im se neće mnogo dopasti ova rečenica, ali ja mislim da bi priča o njima mogla da posluži kao uzor svim roditeljima, a možda i opomena onima koji su vaspitanje svoje dece prepustili „modernim tehnologijama“.

– Kod nas se ne gleda sve i svašta, niti smo ikada gledali, niti znamo ko su junaci tih rijaliti programa. Ne volimo ni isprazne priče, ogovaranja, šund, kič… Pa Ognjen gleda crtaće koje smo i mi kao deca gledali, u sedam i petnaest, pre odlaska na spavanje. Uživamo gledajući Toma i Džerija, Duška Dugouška… Diznijevi filmovi su takođe sjajni, jer čak i muzika koja ide u pozadini deluje smirujuće i pozitivno utiče na decu. Od toga se duhovno raste. Ja sam još kao mlad momak zavoleo Vangelisove kompozicije, a takođe i Morikonea – priča Zoran i dodaje da što se kompjutera i mobilnih tiče, koristi ih uglavnom zbog posla ili informacija o planinarenju, rutama, opremi, novim dostignućima.

Ognjen sa porodicom (fotografija levo)

I Ognjena, koji je inače vrlo radoznalo dete, interesuju dostignuća, geografija, astronomija, istražuje gugl mape, proučava atlase, zna sve planete, a najviše od svega voli da gleda lansiranje raketa, različite modele raketa i ima strast da ih pravi od Lego kockica. Kako kaže njegov tata „rođen je da posmatra svet sa visine“. Rakete su njegov san. Kad poraste i ako mu se ispuni želja, a po svemu sudeći i hoće, biće kako on kaže „direktor rakete“.

Iako mu je mama Katarina, inače fotograf, posvećenija, pa sa njom čak i sprema hranu, i tata svaki slobodan trenutak provodi sa sinom. Samo pripreme za odlazak na Kilimandžaro su trajale godinu dana. Sve je moralo dobro da se isplanira i organizuje

– U kući smo pomoću specijalne opreme sprovodili takozvanu veštačku aklimatizaciju kako bi se prilagodili uslovima visoke nadmorske visine gde je pritisak jako nizak, pa morate da se borite za kiseonik. Noću smo spavali na simuliranim visinama, preko dana imali fizički naporne treninge sa maskom na licu, a radili smo i takozvanu pasivnu aklimatizaciju, bili smo na 5.000 metara dok gledamo crtane filmove, dok crtamo ili ređamo lego kocke. Sve je on to doživljavao kao igru – priča Zoran koji je takođe od malih nogu ušao u svet planinarenja, zahvaljujući svom ocu. „Upijao sam znanje od svog oca svakodnevno, sada ga sa zadovoljstvom prenosim na svog sina, a i ova misija je bila posvećena njemu“, dodaje.

Kamp na Kilimandžaru (fotografija levo), Obrok u kampu (fotografija desno) 

Za tih godinu dana su takođe, osvajali sve vrhove u istočnoj Bavarskoj, bili na najvišem vrhu Nemačke, Zugspitze, hodali glečerom, bili u Austriji, osvajali vrhove do 2.000 metara, a u Južnom Tirolu u Italiji, obreli su se na Dolomitskim Alpima, gde su se popeli na 3.000 metara. U okviru priprema Zoran se konsultovao sa vrhunskim profesionalcima, pa čak i istraživao koje se sve greške dešavaju prilikom penjanja. Mnogo mu je značila i podrška kolega planinara, a kako kaže, podsticale su ga i komšije, prijatelji, kolege na poslu. Svi su bili uz njih.

Takođe, unapred je sve dogovoreno sa vodičima iz Tanzanije, koji su bili izuzetni, uvek uz Ogija. Svaki član tima ovo je shvatio kao ličnu misiju, imperativ pobede! A kada su došli do vrha, osećanja su eksplodirala, svi su skakali od sreće, a Zoran se rasplakao, što od bola u plućima i celom telu, što zbog porodičnih tragedija koje su ih zadesile prošle godine, a možda najviše od ponosa i neizmerne sreće što su uspeli i što je Ogi na krovu Afrike. „Bio sam van sebe, ponosan kao otac, kao planinar i kao Srbin jer se na vrhu zavijorila srpska zastava i jer je moj sin, kao najmlađi planinar na svetu koji je dosegao do vrha Kilimandžara, doneo Srbiji svetski rekord.“

Ognjen sa vodičem Musom (fotografija levo)

Živkovići su pre pet godina otišli za Nemačku i trenutno žive u mestu Degendorf. Na pitanje kako su se uklopili, Zoran kaže da ni sam ne zna kako je to spontano i brzo išlo, verovatno zato što su ljudi sa ovog područja veseli i druželjubivi, ali i kolege na poslu, koji su iz raznih krajeva, odmah su ga prihvatili. Komšije iz Bosne i Hrvatske su im kao rod, a i Ogi se u multietničkom vrtiću odlično snašao.

O Živkovićima bi moglo još mnogo toga da se ispriča, ali ostavićemo nešto i za drugi put, kako bi uz tekst mogli da vidite što više fotografija i tako „učestvujete“ u ovom nesvakidašnjem osvajanju vrha Uhuru, trećeg u svetu po visini.

Piše: Olivera Radaković; Fotografije: privatna arhiva 

„Sabaton“ na vrhu Kilimandžara

Živkovići kažu da su za ostvarenje ovog poduhvata zahvalni svima koji su im dali podršku, bodrili ih, ohrabrivali i ulili im samopouzdanje, ali da posebnu zahvalnost duguju muzičarima iz Švedske koji su im između ostalog, poslali opremu za visinske pripreme. Zato su se obeležja grupe „Sabaton“ takođe našla na vrhu Kilimandžara.

– Sabaton je najveći hevi metal bend današnjice. Oni su tako jako, inspirativno delovali na nas, dali su nam nadljudsku snagu. Uz njihove pesme, mi smo sa srpskom zastavom hrabro koračali da ostvarimo ono što smo ostvarili. Oni su opevali herojstvo i hrabrost naše srpske vojske u Prvom svetskom ratu (pesma Last dying breath) i herojstvo Milunke Savić (Lady of the dark), zbog čega nam je posebno drago da su prepoznali značaj ovog poduhvata i podržali nas – kaže Zoran.

Zajednička slavlja

Kako se primiču praznici, Živkovići se, kao većina naših u Nemačkoj, pripremaju za put u domovinu. Istina, njima će ovo biti prvi doček Nove godine u Srbiji za poslednje tri godine.

– Takve su nekako bile prilike da smo za katolički Božić, kada je ovde praznik, ostajali ili zbog muževljevog posla, ili zbog korone, pa moje trudnoće, bebe… Sada su se konačno sklopile kockice – kaže Katarina.

Kako kaže, slobodne dane provešće sa familijom i prijateljima u Srbiji, ali dok ih sve obiđu, vreme proleti i već moraju da se vrate.

– Začas to prođe, mnogo toga ne stignemo da uradimo, puno planova, malo vremena… Vraćamo se u Nemačku uoči našeg Božića, tako da ćemo ga slaviti ovde. I ovde slavlja lepo organizujemo, obavezno su nam tu prijatelji Hrvati i Bosanci… Sve praznike praznujemo zajedno. Evo, devetog decembra, kada nam je bila slava Sveti Alimpije, za trpezom nas je bilo i muslimana, i katolika i pravoslavaca. Tako je oduvek – priča Katarina.

Poseta Beogradu

– Ognjen je osvojio brojne planinske vrhove, ali do sada nije bio u srpskoj prestonici. To nam je zajednička želja, i njegova i naša, da na proleće, kada budemo dolazili u Srbiju na duže, obavezno dovedemo Ogija u Beograd. Mnogo toga zna o gradu i jedva čeka da vidi Muzej Nikole Tesle i Hram Svetog Save. Gledao je slike i video klipove, oduševljen je. Naravno, i ovako da šetamo kroz grad, i nas dvoje jako volimo Beograd, a nadamo se da ćemo tada imati malo više vremena – kaže Katarina i dodaje da će tada krstiti i Ognjena i Magdalenu.