Skijaški skokovi u Košutnjaku

Povodom prvog snega

Najbolje skijaške staze u Srbiji nalaze se na Brezovici, Kopaoniku, Suvoj planini i Divčibarama, ali srpska istorija smučanja nije počela tamo, već u Beogradu, koji je bio naš prvi skijaški centar. Tu su se, u prvim decenijama 20. veka, ljudi skijali na padinama Avale, Košutnjaka i tada nenastanjenog Banovog brda. A od 1936. prestonica je imala i dve skakaonice – jednu na Avali, od 20, a drugu u Košutnjaku od 40 metara, koja je obnovljena 1953. godine.

– U Košutnjaku je 1956. godine, pred oko 2.000 gledalaca održano prvo, ujedno i poslednje takmičenje u skijaškim skokovima u prestonici, koje je zbog učešća trojice Poljaka, imalo međunarodni karakter. Najuspešniji skakač na tom takmičenju bio je olimpijac Albin Rogelj, koji je preleteo 35 metara. Zanimljivo je i da su takmičari, na insistiranje publike, nastavili da skaču „na bis“ i nakon okončanja oficijalnog dela takmičenja – priča Zoran Radulović, vlasnik portala www.skijanje.rs, jedinog mesta gde je objedinjena većina istorijskih podataka o razvoju ski sporta kod nas.

Uoči takmičenja u skokovima, skakaonica na Avali, 1941 (levo) i Skijanje u Beogradu, Avala, 1928, u pozadini se vide ostaci  tvrđave Žrnov (desno)

Zasluge Norvežaninu

Prema njegovim rečima, istorija savremenog skijanja u našim krajevima počinje 1892. godine, kada je u Crnoj Gori osnovano „Cetinjsko skijaško društvo“, prvi smučarski klub na prostoru bivše Jugoslavije. Iako je formirano na inicijativu crnogorskog vladara Nikole I Petrovića Njegoša, najveće zasluge što je Društvo zaživelo pripadaju Norvežaninu, kapetanu Henriku Augustu Angelu.

– Kapetan Angel je prvi put posetio Crnu Goru 1891. godine. Kada su ga ugledali kako se skija, Crnogorci su govorili da su videli „đav’la na šticama“. Na skijama je prokrstario „od Kotora do Durmitora i nazad“ i obećao kralju Nikoli da će, kada opet dođe u Crnu Goru, otvoriti školu skijanja. Održao je reč i vratio se 1893, sa sto pari skija. U međuvremenu, jedan profesor pri Francuskoj ambasadi na Cetinju, u dogovoru sa Norvežaninom, osnovao je Društvo, kako bi se lakše izvodila obuka skijanja. Otuda su prvi polaznici Angelove škole bili članovi Društva, građani i vojnici – priča Radulović.

1. Kapetan Henrik August Angel

2. Plakat za norveški film Henrik Angel, skijanje kao misija

Olga Popović – Dedijer

Što se, pak, tiče teritorije današnje Srbije, dominantno je mišljenje da je skijanje ovde „uvezeno“ iz Slovenije i Austrije u prvim decenijama 20. veka, te da se razvilo od zimskog planinarenja. Tako se prvo organizovano smučanje u našoj zemlji javlja pri zimsko – planinskoj sekciji Srpskog planinarskog društva (SPD), 1922, i organizaciji SOKO, 1923, a u sportskom smislu tek 1929. godine, kada je na Avali održano prvo smučarsko takmičenje u Srbiji, i to u smučarskom trčanju. Pobednica na osam kilometara kod žena bila je Olga Popović (kasnije supruga Vladimira Dedijera) iz Zemuna, dok je kod muškaraca, na 16 kilometara, pobedio Olgin brat, Vojin.

1. Ola Popović Dedijer, višestruki prvak Srbije pre rata, pred start

2. Pred start za prvo takmičenje u alpskoj kombinaciji, Kopaonik 1935, pobednik Vojin Smodlaka br 7

Najistaknutiji skijaši između dva rata koji su presudno uticali na razvoj smučarstva u našoj zemlji, bili su, između ostalih, doktor Vojin Smodlaka, Miloš Nišavić, Milan Band, Dragoš Stevanović, Ratko Stevanović i drugi, okupljeni pri Udruženju studenata planinara Beogradskog univerziteta (USP), osnovanog 1933. Među ženama, osim Olge, višestruke prvakinje Srbije pre II svetskog rata, izdvaja se i Danica Popović.

Kopaonik

Hotel Olga Dedijer na Kopaoniku

– Ta generacija se prva takmičila u alpskim disciplinama, dok je ranije preovladavalo smučarsko trčanje. Smodlaka je bio pokretač i realizator izgradnje prvog planinarskog doma na Kopaoniku, podignutog decembra 1935. Ovaj dom se nalazio na mestu današnjeg hotela ‘Olga Dedijer’. Pošto je uništen u Drugom svetskom ratu, ponovo je sagrađen 1948. i tada je poneo ime čuvene partizanke. Pre nego što je 1986. pretvoren u istoimeni hotel, goreo je još dva puta. Na Kopaoniku je održano i prvo prvenstvo Srbije u alpskim disciplinama, 1936, a na toj planini je 1964. podignuta i prva uspinjača. U to vreme, pored Kopaonika, poznati smučarski centri su i Zlatibor, Goč i Fruška gora – priča Radulović, i objašnjava da se tadašnja skijaška oprema sastojala od teških turnih dasaka sa starinskim vezovima (Schuster, Heitifeld i dr) i potkovanih gojzerica, pa su na takmičenjima mahom pobeđivali smučari sa boljom kondicijom, bez obzira na slabu tehniku smučanja.

Vojvođani najbolji skijaši!

Prema nekim podacima, kasnih sedamdesetih, kao rezultat akcije pod nazivom „Svi na sneg“, skijaški najpismenija populacija na teritoriji bivše Jugoslavije, posle Slovenaca, bili su Vojvođani! Jedno od mesta na kojem su usavršavali svoje smučarsko umeće svakako je bila i Fruška gora, gde je prava atrakcija bio improvizovani ski lift, inženjera Lazara Kiseličkog. Ovaj ski lift zapravo je bio „pruređeni fića“ (NS 736 – 92)!

Ski lift Lazara Kiseličkog

– Kiselički i njegovo društvo bi podigli tog ‘fiću’ na klocne ili neki panj, a onda bi demontirali zadnji točak i na njegovo mesto stavili staru ‘felnu’. Zatim su, na kraju spusta, zakucavali točak od bicikle sa viljuškom, sa koga bi skinuli gumu. ‘Felna’ i točak bicikle bili su povezani užetom, koje je pokretao motor ‘fiće’. Pričalo se da su taj lift mogli da instaliraju za oko sat vremena – kaže Zoran Radulović.

Petar Blečić

Srčanost Crnogoraca oduševila Norvežane

Kapetan Angel je, zadivljen crnogorskom borbom za samostalnost, napisao četiri knjige o Crnogorcima: „Kroz Crnu Goru na skijama“, „Sinovi crnih gora“, „Odvažan narod“ i „Mali narod u borbi za opstanak“. Prva od tih knjiga, „Kroz Crnu Goru na skijama“, decenijama je bila omiljena kod norveške omladine, kao primer kako se treba boriti za nezavisnost. Prodata je u više od 20.000 primeraka.