Upornost se uvek isplati. Može čoveku da donese razne stvari, uspeh, moć, novac, slavu. Višislavi i Milomiru Mijailoviću iz Zemuna donela je mnogo više od toga. Sina Srećka, za koga su se borili više od 18 godina. Tačnije 18 godina i 248 dana, kako je precizno izračunao Milomir.
Šta sve nisu prošli Mijailovići dok nisu dočekali svoju sreću! Koliko pregleda, analiza, testova, nadanja, razočaranja. Ni sami ne mogu da se pouzdano sete na koliko su inseminacija bili. Računaju, oko 30. Ne kriju da su išli i kod nadrilekara, kod hodže, kod babe koja podvezuje. Lako je onome ko se nije suočio sa problemom sa kojim su se oni borili, da kaže kako to ne treba raditi. Ali čovek kada ima problem, i za slamku se hvata. Znaju sada i oni da od alternativa nema koristi, ali nisu smeli sebi da dozvole da ne probaju.
Kada ništa od toga nije pomoglo, rešili su da pokušaju sa vantelesnom oplodnjom. Ali za to je trebalo puno novca. Pošto ga nisu imali, odlučili su da više ne rade u tuđoj pekari, već da otvore svoju. Uz pomoć kredita, naravno.
Radili su puno.
– Te 2007. godine, radili smo na Zvezdari, u ulici Dimitrija Tucovića. Sećam se, bili su neki radovi u gradu, pa nam je bilo daleko da posle posla i idemo kući u Zemun. Znali smo da samo oborimo sedišta u kolima, odspavamo nekoliko sati i nastavimo da radimo. Radili smo i po 20 sati dnevno – priseća se Višislava dana kada su počeli da prikupljaju novac za vantelesnu oplodnju.
Ispostavilo se da jedna nije bila dovoljna. Tek posle pete, koju je radila u Pragu, u Češkoj, ostala je u drugom stanju. Srećom, da je suprug Milomir bio uporan i podržavao je, jer je ona, kako sama kaže, posle četvrtog, neuspelog puta bila na ivici da odustane. Zbog umora. Ali ne od svega onoga što se od nje zahtevalo da radi, već od neuspeha. Ništa kao stalni neuspesi ne ubija volju i ne umara čoveka.
Informacije koje su do njih dolazile, a govorile su da je uspešnost vantelesnih oplodnji u Pragu velika, ohrabrile su ih da pokušaju još jednom.
Tako su januara 2014. godine otišli u Prag. Osim njih i jedne doktorke, niko, pa ni komšija koji ih je vozio na aerodrom, nije znao kuda su otišli. Svima su rekli da su u Beču i da slave godišnjicu braka.
Dve nedelje nakon povratka iz Praga zaista su slavili. Analize su pokazale da je Višislava konačno ostala u drugom stanju. Posle ranija četiri pokušaja, te analize su svaki put otplakali jer nisu bile dobre. Ovoga puta plakali su od sreće.
A od 18. septembra 2014. godine, kada se Srećko rodio, za njih je počeo jedan potpuno novi život. Sve je postalo drugačije. I vreme se drugačije troši i provodi. Ranije se išlo po bolnicama, a sada po rođendanima, igraonicama, parkovima.
– Vreme sada brže i lepše prolazi i nema više one teskobe u duši. Nema te jedne rupe koja je bolela i praznine koja se stalno osećala. I sada uvek ima nekih problema, i na poslu i ovako, ali nema te rupe koja je stalno bolela i tištala. Sa detetom su uvek neke obaveze, ali to su slatke muke, kao sada kada smo počeli pomalo i da se razdvajamo, pa on sa drugarima ide na zimovanje ili rekreativnu nastavu – priča srećna majka.
Ranije su radili kako bi skupili pare za novi pokušaj vantelesne oplodnje. Godinama posle Srećkovog rođenja vraćali su dugove nastale u tom periodu. Sada rade da Srećku obezbede lepo detinjstvo, da ima sve što i druga deca. A najpre, da kupe stan! Onaj u kome sada žive, dobili su na korišćenje uz naknadu od skupštine stanara jednog solitera u Zemunu. Voleli bi da imaju svoj i da Srećko ima svoju sobu. Zato opet rade puno. Zbog toga je lane Milomir išao u London da radi, a Višislava je posao oko pekare preuzela na sebe.
Srećku neće manjkati ni letovanje. Kada smo razgovarali sa Mijailovićima, još nisu znali gde će da idu ove godine. Rekoše, odlučiće kada poberu maline u Milomirovim rodnim Prilikama kod Ivanjice. A posadili su baš dosta.
Iako dugo nisu imali dece, Višislava i Milomir su imali lep brak. Upravo ta ljubav, kako sami kažu, dala im je snage da izdrže i dobiju dete. Međusobno su se bodrili i jačali, trudili se da ono drugo ne vidi tugu i suze, kojih je posle neuspelih pokušaja bilo napretek. Trebalo je izdržati i brojna porodična slavlja i veselja vezana za decu, na krštenja se išlo pod bensedinima. Ali to su sada samo sećanja.
Iako ni njima ne preliva i novac im je neophodan da bi obezbedili ono najosnovnije, a to je krov nad glavom, ne žale da finansijski pomognu drugim roditeljima kada im se rodi dete. Prošle jeseni su pokrenuli novu akciju u pekari. Svakom svom radniku koji dobije bebu, daruju 100.000 dinara. U pekari imaju šestoro zaposlenih, dva majstora i četiri prodavačice, ali beba, od septembra kada je akcija pokrenuta, još nije bilo. Mijailovići se nadaju da će biti. Poklon je spreman!
Tekst: Radenka Marković, foto: privatna arhiva
Pita za dinar
Kada se Srećko rodio, poželeli su da sreću, radost i zahvalnost koju su osećali podele i sa drugim ljudima. Milomir je smislio da trudnicama u njihovoj pekari „Ekilirp“, pitu krompirušu daju za dinar. Tako je i bilo. Ova akcija još traje i kako kažu srećni roditelji, plan je da tako ostane sve do Srećkovog 18. rođendana, dakle 18. septembra 2032. godine.
Na Srećkov prvi rođendan, 18. septembra 2015. godine, Mijailovići su svakoj bebi rođenoj toga dana u zemunskom porodilištu, a bilo ih je sedam, poklonili po vaučer od 5.000 dinara.
A komšija nikako da ode
U roman ne bi stale vesele i nevesele dogodovštine koje su Višislava i Milomir preživeli u svojoj borbi da postanu roditelji. Tako im je jedan bioenergetičar savetovao da će uspeti, ukoliko vode ljubav u određeno doba dana ili noći, kada im on kaže, jer on zna da će tada da pukne folikul. Tako bi im rekao da recimo vode ljubav u dva noću i ujutru u 9, pa bi oni noću navili sat da ih probudi a ujutru, oko 9 s posla išli kući.
– Svi u pekari, znali su zašto i kuda idemo, prisećaju se sa smehom Mijailovići.
Još jedan događaj sigurno nikada neće zaboraviti. Kada je posle vantelesne oplodnje u Pragu, Višislava jedno jutro dala krv na analizu da se uradi beta hormon, ključna analiza za utvrđivanje trudnoće, vratila se kući i legla da spava, jer joj je tako bilo najlakše da pregura do jedan sat popodne kada su rezultati trebalo da budu gotovi.
– Ustala sam deset minuta pre jedan, kada naiđe komšija da nešto traži. Sedi on i priča sa nama, a mi kao na iglama. Vreme prolazi, 1 i 10, 1 i 15, a komšija, koji naravno i ne sluti šta mi čekamo, nikako da ode. Kada je otišao Mile je pozvao laboratoriju da pita za rezultate, jer ja nisam mogla ni da okrenem broj. Žena iz laboratorije, dobro me je znala jer sam stalno kod njih radila te analize, vrisnula je i rekla da su rezultati dobri.
Rekla je i da su bili gotovi i pre 12 ali nije smela da me pozove jer nije znala da li sam sama kući i kako ću reagovati – priča Višislava.
besplatno, Ekilirp, Milomir Mijailović, pekara, Srećko, trudnice, vantelesna oplodnja, Višislava, Zemun