Srpska ramonda, drevni vaskrsavajući cvet

Srpska ramonda (Ramonda serbica), biljka koju je prvi naučno opisao i krstio Josif Pančić, bila bi jedan od ozbiljnijih kandidata na eventualnim izborima za nacionalni cvet Srbije. Jer, osim srpskog kuma, ovaj cvet ima još nešto srpsko – sposobnost preživljavanja u ekstremno nepovoljnim uslovima. Naime, čak i ako se potpuno osuši, pa i posle nekoliko godina mrtvila, srpska ramonda može ponovo oživeti kada se zalije, kao da se ništa nije desilo!

Rod ramonda, inače, ima tri vrste, od čega dve rastu na Balkanu, a jedna na Pirinejskom poluostrvu. Prva je otkrivena na Pirinejima, 1831. godine, zaslugom francuskog istraživača Ramonda, po kome je čitav rod i dobio ime. Drugu vrstu ramonde pronašao je Josif Pančić, 1874, prvo na Rtnju, a onda i u Sićevačkoj klisuri, i nazvao je srpska (serbica). Deceniju kasnije, 1884, doktor Sava Petrović, dvorski lekar kralja Milana Obrenovića, pronašao je u okolini Niša i treću vrstu, koju je, zajedno sa Pančićem, opisao kao novu vrstu za nauku pod imenom R. nathaliae, u čast srpske kraljice Natalije.

– U svetu postoji oko 270.000 vrsta cvetnica, a svega njih tridesetak imaju sposobnost anabioze, ili prividnog odsustva života, što je stanje u koje ulaze tokom suše, da bi sa kišom ponovo oživele, zbog čega ih Englezi nazivaju vaskrsavajuće biljke. One su mahom zastupljene u srednjoj i južnoj Americi, južnoj Africi, jugoistočnoj Aziji i Australiji. Ramonde i njihova dva srodnika, Haberlea rhodopensis u Bugarskoj i severoistočnoj Grčkoj, kao i Jankaea heldreichii na Olimpu, jedine su cvetnice u Evropi koje imaju taj redak dar. To su reliktne biljke ili živi fosili nekadašnje suptropske flore koja je bila zastupljena na našem kontinentu pre ledenog doba – objašnjava Vladimir Stevanović, profesor na Biološkom fakultetu u Beogradu.

Kolačići

Balkanske ramonde, poznate i pod nazivom feniks biljke ili kolačići, kako ih zbog ljupkosti nazivaju u narodu, cvetaju od druge polovine aprila do prve polovine maja. Kada, tokom suše, uđu u stanje mirovanja, povijaju lišće u svojevrsne gužve koje su toliko suve da se drobe pod prstima. Ipak, pošto padne kiša, već nakon 12 časova vraćaju im se sve fiziološke funkcije, a ubrzo se potpuno otvaraju.

Josif Pančić je pronašao drugu vrstu ramonde prvo na Rtnju, a potom i u Sićevačkoj klisuri (na slici levo), Dvorski lekar Sava Petrović pronašao je treću vrstu, nazvavaši je Ramonda Nathaliae, u čast kraljice Natalije (na slici desno)

– Nema podataka da je Pančić znao da balkanske ramonde imaju moć anabioze. Iako je detaljnija istraživanja na tom polju izvršio još u 19. veku naš poznati botaničar Nedeljko Košanin, jednu od najupečatljivijih potvrda njihovih vaskrsavajućih sposobnosti dao je 1928. godine ruski botaničar Pavel Černjavski. Priča se da je jednog dana slučajno prevrnuo čašu sa vodom i pokvasio herbarijum, u kome se, između ostalog, nalazila i Natalijina ramonda. Kada ga je sutradan otvorio, zapanjio se, jer je prethodno potpuno suva biljka, čuvana u herbarijumu godinu i po dana, oživela – kaže naš sagovornik.

Ramonda nathaliae u anabiozi na potpornom zidu u klisuri Vardara kod Velesa

Prema Stevanovićevim rečima, otkriće srpske ramonde svojevremeno je imalo velikog odjeka, s obzirom na veliku udaljenost Španije, gde je bio zastupljen jedini do tada poznati predstavnik ovog roda. Ovome treba dodati i činjenicu da je u 19. veku razmena naučnih informacija bila spora i da je bila jedino moguća poštom. No, uprkos tome, Pančić je uspeo da nabavi primerke pirinejske ramonde i da ih uporedi sa onima koje je sakupio u Srbiji, posle čega je zaključio da se radi o potpuno novoj vrsti ovog roda.

Mada se u početku verovalo da je rasprostranjenje srpske i Natalijine ramonde vezano samo za Srbiju, kasnijim istraživanjima Balkanskog poluostrva utvrđeno je da ih još više ima van naše teritorije. U tom smislu, posebno je značajan Košaninov rad „Geografija balkanskih ramondija“, koji navodi da se ove dve vrste prilično jasno geografski diferenciraju: ramonda natalia pretežno je vezana za sliv Vardara (najbogatija nalazišta su u Makedoniji, a ima je i u severnoj Grčkoj), dok je ramonda serbica rasprostranjena u klisurama i kanjonima jadranskog sliva (glavni deo areala je u Albaniji, a pokriva i delove Makedonije, Grčke i Bugarske, pri čemu zapadnu granicu čine nalazišta u Crnoj gori i istočnoj Srbiji).

Izdržljive i na velikim visinama

Ako je za utehu, jedina dva mesta u svetu gde ove dve vrste rastu jedna uz drugu u takozvanoj simpatriji, nalaze se blizu Niša. Ovo je interesantno, jer srpska i Natalijina ramonda, uz mnoštvo sličnosti, imaju donekle različitu ekologiju.

Karta pokazuje gde je sve rasprostranjena ramonda nathaliae, Srpska ramonda (slika desno, www.nparkovi.me)

– Obe preferiraju krečnjačke stene, staništa su im po kanjonima i klisurama, i uvek se nalaze na severnim stranama, pa su precizniji orijentiri nego mahovine, koje mogu biti na svim stranama sveta. Na severu su zato što su to biljke preostale još iz tercijara, koje uspevaju na mestima sa malim oscilacijama temperature i vlage. Ipak, ramonda natalia je izdržljivija. Za razliku od srpske ramonde, može se naći i na visinama čak do 2.150 metara, dok R. serbica ne raste na visina većim od 1.700 metara, uspevajući na zavučenijim mestima, u usecima i šumama. Kako su se našle zajedno na tim mestima? Pretpostavljam da su migrirale usled glacijacije – kaže Stevanović, koji je više od dve decenije izučavao balkanske ramonde.

Razlike između ramondi

Srpsku i Natalijinu ramondu najlakše je razlikovati prema obliku lista i cveta: prva ima obično rombičan, ređe ovalan list čije su ivice grubo nazubljene, a druga okruglastije listove, sa pravilnim i sitnim zupcima. Opet, serbica ima tanjirast, zaobljen cvet, dok su kod natalie latice prave. Takođe, razlikuju se i po tome što se kod Natalijine ramonde krunični listići međusobno preklapaju, dok su kod srpske ramonde razdvojeni. Cvetovi su im pri tom veoma lepi. Najčešće, ramonda natalia ima tamno ljubičaste, a srpska svetlo ljubičaste cvetove, iako boja može da varira do bele. Obe vrste su retke i dobro podnose hladnoću.

Primerci balkanskih ramonda mogu biti jako stari, ali je to kod zeljastih biljaka teško utvrditi, zbog podzemnog stabla. U principu, kod ovih biljaka postoji korelacija između starosti i veličine rozete, pri čemu treba naglasiti da na mestima gde žive u ekstremnim uslovima ne mogu imati veliki godišnji prirast. Stevanović, pak, kaže da je nailazio na primerke ramondi sa prečnikom rozete i od po 25 centimetara, sa po 50, 60 cvetova, za koje veruje da su stare stotinu i više godina.

Istraživala ih i NASA?

Istraživanja balkanskih ramondi nisu pokazala da one poseduju lekovita svojstva. Prema nekim podacima, srpsku ramondu je zbog njenog retkog dara izučavala čak i američka NASA. Iako profesor Vladimir Stevanović nije čuo za taj podatak, on ne isključuje mogućnost da je to istina, pošto se „vasksavajuće“ biljke proučavaju u naučnim institutima širom sveta. Osim toga, poslednjih godina među naučnicima vlada veliko interesovanje za život u ekstremnim uslovima, bilo da je reč o visokim ili niskim temperaturama, ekstremnoj suši, velikoj slanoći… a od ramonde se dosta toga može naučiti.