Kad kažemo štafeta i slet, prva asocijacija je Tito, u čiju čast su nošene palice i održavane igre, međutim, nošenje štafete uopšte nije komunistička tvorevina. To je tradicija koja datira iz perioda između dva rata, kada je kod nas osnovana ekspozitura Sokolskog društva. Ova građanska orgnizacija okupljala je sve Slovene, bez obzira na veru, a njen ideal bio je sklad duha i tela. Osim što su vežbali na sletovima, organizovali svečane akademije i druge aktivnosti, mladi “sokoli” su nosili i štafete. Najpoznatija sokolska štafeta nošena je 1935. godine, od Sarajeva do Oplenca, kada je prenet plamen radi paljenja kandila na grobu pokojnog kralja Aleksandra Prvog.
Što se »Titovih štafeta« tiče, ceremonijal je ustanovljen neposredno po završetku Drugog svetskog rata, maja 1945. godine. U Muzeju istorije Jugoslavije čuva se zbirka kojom se ne može “pohvaliti” nijedan muzej u svetu – više od 22.000 štafetnih palica namenjenih Josipu Brozu Titu u čast njegovog rođenja.
Prva štafeta: knjiga je trebalo da bude crvena, ali nijedna knjigoveznica u Kragujevcu tada nije imala platno u toj boji
Prva štafeta, sticajem okolnosti, bila je – knjiga. Titu su je poslali kragujevački omladinci, tačnije srećnici koji su preživeli streljanje u Šumaricama i proboj Sremskog fronta. Idejni tvorac prve štafete, na čiji predlog su organizovana masovna štafetna trčanja širom Jugoslavije, bio je Čeh Josif Prohaska, profesor fiskulture u kragujevačkoj gimnaziji i nekadašnji član Sokolskog društva.
– Prvobitno su radnici u fabrici oružja izradili jednu skromnu palicu koja je u početku bila zamišljena kao vrsta metalnog omota koji će poslužiti samo da se prenese pismo sa pozdravima. Ali, kada je u štampi objavljena fotografija štafetne palice Srbije, umetnički oblikovane, mladi Kragujevčani nisu bili zadovoljni svojim rešenjem, pa su odlučili da smisle nešto bolje. Rezultat je bila “Plava knjiga”, ispisana na mesarskoj hartiji, u kojoj je prikupljeno 15.000 potpisa kragujevačkih omladinaca. Zapravo je knjiga trebalo da bude crvena, ali nijedna knjigoveznica u Kragujevcu tada nije imala platno u toj boji – kaže Ana Panić, kustos – istoričar umetnosti u Muzeju istorije Jugoslavije i napominje da je kasnije u ovom gradu napravljen spomenik prvoj štafeti.
U prvoj Titovoj štafeti učestvovalo je 12.500 nosilaca, a trasu dugu 9.000 kilometara prešlo je devet glavnih i više lokalnih štafeta. Prvi nosilac “Plave knjige” bila je omladinka Nada Kotnik Stefanović, koja je bila određena da i kao poslednji nosilac preda knjigu Titu. Međutim, kada su omladinci stigli u Beograd, ispostavilo se da je Broz (koji o svemu, naravno, nije imao pojma) u Zagrebu. Čuvši šta se događa, bio je toliko dirnut da je po omladince poslao avion da mu se pridruže.
U Muzeju istorije Jugoslavije čuva se zbirka kojom se ne može “pohvaliti” nijedan muzej u svetu – više od 22.000 štafetnih palica namenjenih Josipu Brozu Titu u čast njegovog rođenja
Tokom prvih 12 godina napravljeno je više od 20.000 štafetnih palica, a 10.286.500 nosilaca pretrčalo je 877.000 kilometara. Izuzev prve, Tito je do 1956. godine primao štafete ispred Belog dvora.
– Sve do 1956. godine, kada je 25. maj, na Titovu inicijativu, proglašen za Dan mladosti i održan prvi slet, postojale su glavne i lokalne štafete. Glavne su bile republičke i štafete glavnih i velikih gradova i raznih rodova vojske, njih desetak. Tu su bile uključene i štafete graditelja važnih objekata, a bio je običaj i da start bude u gradu ili mestu koje je te godine obeležavalo određenu godišnjicu. Od 1956. sve ove štafete zamenila je jedna, savezna tzv. Štafeta mladosti, koju su izrađivali umetnici od raznih plemenitih metala, najčešće bronze i srebra, dok je ceremonija predaje organizovana na stadionu JNA – kaže Panićeva i dodaje da su se lokalne štafete i dalje pravile, ali da ih Titu nisu direktno predavali.
Mnogo je neobičnih, a jedna je, primera radi, urađena od 10.000 metara srebrne žice u jednom komadu (slika desno)
Interesantno je pak da su pojedine od njih mnogo lepše od “uštogljenih” saveznih. Na mnogima se nalaze simboli zanimanja darodavaca, njihovih firmi ili oblasti življenja, pa tako u zbirci postoji štafeta u obliku šprica, čekića, rakete, trube, ali i palica ukrašena keglama za kuglanje…
Iako je ceo ceremonijal prenosa štafete bio precizno kodifikovan, bilo je i nepredviđenih “situacija”, o kojima se nije puno pričalo. Tako ima podataka da je na jednom od prvih sletova vatromet počeo u isto vreme kada su pušteni i golubovi.
– Navodno su golubari slavili neku svoju godišnjicu i insistirali da na stadion dođu sa korpama i golubovima, a da na kraju priredbe puste ptice. Organizatori nisu dobro sinhronizovali aktivnosti, jer se nije znalo kada će tačno priredba biti završena – da li će Tito držati duži ili kraći govor zahvalnosti. Stoga je određeno da u 21 čas idu golubari, a od 21.05 vatromet. Golubari su možda malo zakasnili, a pirotehničari poranili, pa su u istovremeno poleteli golubovi i rakete. Srećom, nijedan od “pečenih” golubova nije pao na teren stadiona – priča naša sagovornica.
Poslednja štafeta mladosti – jedina od plastike
Raspad SFRJ
Poslednja Štafeta mladosti krenula je na svoj put 1987. godine, tri decenije posle prve i sedam godina od Titove smrti, a karakteristična je po tome što je jedina u čitavoj zbirci izrađena od plastike.
Čitavu ujdurmu oko ove štafete, koja je najavila raspad SFRJ, organizovali su Slovenci. Najupečatljiviji momenti bili su kada je prvobitno planirana palica u obliku građevine, koju je zbog četiri stuba bilo nemoguće nositi u trku, brzinom od 15 km na čas, zamenjena drugačijom, plastičnom, kao i pokušaj autora ljubljanskog ateljea “Novi kolektivizam” da kao zvanični plakat za štafetu “podmetnu” neznatno prepravljeni plakat iz perioda nacističke Nemačke.
Preko mora i gora
Štafetne palice nosili su ronioci pod vodom, planinari iznosili na najviše vrhove, sa njima su padobranci iskakali iz aviona, mornari su ih prenosili preko mora, a one minijaturne i najlakše nosili su golubovi pismonoše.
Nije mogao svako da nosi štafetu, to je bila čast samo za “izbrane”, istaknute radnike i omladince, birane “po ključu”
Najmanja dozvoljena brzina kretanja štafete iznosila 15 kilometara na čas, pa je tako jedan kilometar trebalo preći za četiri minuta, odnosno 100 metara za 24 sekunde. Nosioci štafete, istaknuti radnici i omladinci, koji su birani po republičkom ključu, morali su da izgledaju fizički zdravo i snažno i da na odeći nose znak republike ili organizacije koju predstavljaju.
Muzej istorije Jugoslavije, slet, sokolsko društvo, štafete