Sunce kao lek na Vršačkom bregu

U Vršcu je na prelazu iz 19. u 20. vek delovalo Drušvo za čuvanje zdravlja i prirodno lečenje, koje je okupljalo pristalice učenja švajcarca Arnolda Riklija, jednog od pionira naturopatije i začetnika banjskog turizma na Bledu. „Riklijaneri“ su odbacivali lečenje lekovima, verujući u isceljujuću moć sunca, vazduha i vode, a deo njihove redovne „terapije“ bio je da razodeveni šetaju Vršačkim bregom, zbog čega su „boli oči“ puritanski nastrojenim sugrađanima.

Upamćeni su i po tome što su osnovali prvi sanatorijum u Vršcu, u kome je danas smešteno jedno odeljenje Gradske bolnice.

O načinu na koji su Riklijeve ideje došle do Vršca može se samo nagađati, pošto pouzdanih podataka nema. Činjenica je, pak, da je ovaj švajcarski industrijalac bez formalnog obrazovanja iz medicine još 1855. godine stigao na Bled, gde je osnovao Institut za prirodno zdravlje, postavši tako začetnik tamošnjeg banjskog turizma. Na Bledu je proveo pune 52 godine, pa je vrlo moguće da se neki Vrščanin baš tamo upoznao sa njegovim učenjem.

Društvo i način lečenja

Tek, vršačko Društvo riklijanera osnovano je najverovatnije 1885, na inicijativu lokalnog industrijalca Najkoma. Nekoliko godina kasnije, između 1893. i 1895, na Vršačkom bregu sagrađena je i zgrada sa dva tornja i kupatilom, u kojoj je bilo sedište Društva, za čijeg je upravitelja postavljen izvesni A. Veliček. To zdanje ovekovečeno je i na triptihu Paje Jovanovića, naslikanom krajem 1895, uoči Milenijumske izložbe u Budimpešti, (na srednjem delu triptihona, iza berača grožđa), a u njemu se danas nalazi Klub ekstremnih sportova.

Zdanje Društva riklijanera ovekovečeno je i na triptihu Paje Jovanovića (na srednjem delu iza berača grožđa), naslikanom 1895 (levo), danas je u njemu Klub ekstremnih sportova (prva slika u članku, preuzeto sa plakatt.com)

– „Riklijaneri“ su tada imali par stotina članova, isključivo muškaraca, od kojih su mnogi bili ugledni trgovci i zanatlije, različite starosne dobi. Njihov „tretman“ je počinjao tako što su se pre svitanja peli do Zgrade na bregu, svlačili se i u kupaćim gaćama izlazili na greben, da „upijaju“ prve zrake jutarnjeg sunca i udišu jutarnji vazduh, koje je Rikli smatrao najlekovitijim. Posle sunčanja, šetali su po Bregu posebno napravljenim stazama, obeleženim na srpskom, nemačkom i mađarskom jeziku, a onda odlazili na vodene kupke, nakon čega su se vraćali svakodnevnim poslovima. Priča se da su neki od njih bili nudisti, ali za to nema dokaza – kaže doktor Mihajlo Stanivuković, koji više od tri decenije sakuplja istorijsku građu o vršačkim “riklijanerima”.

Golotinja trn u oku

Da je golotinja Riklijevih sledbenika bila „trn u oku“ osetljivijim Vrščanima, vidi se i iz teksta pod naslovom „Gde je tu moral?“, objavljenom 1895. u lokalnom listu „Budućnost“, u kome autor, između ostalog, piše: „Riklijaneri su okupirali Vršački breg i napravili puteve… kako bi mogli goli da primenjuju svoja vazdušna kupanja. Nemamo ništa protiv njihovog ličnog izbora, ali se gnušamo zbog postupaka nekih riklijanera, koji ne idu obeleženim putevima, već putem kroz šumu, kojim šeta roditelj sa ćerkom. Među članovima ima ozbiljne gospode, i oni treba da pripaze na druge svoje članove, kako ne bi sablažnjavali one koji se ne klanjaju Riklijevu umstvovanju”.

„Golaći“, međutim, nisu bili nimalo naivni, pa su, umesto da se upuštaju u polemiku, na „prozivanje“ odgovorili marketinškom kampanjom. Tako su na stranicama istih novina najpre objavili oglas, ponudivši „poštovanoj publici krevetno parno kupatilo“, a zatim i veliku reklamu, kojom upravitelj riklijanerskog kupatila, gospodin Veliček, oglašava da kupke na Bregu leče “sve živčane, spinalne, cerebralne, želudačne, crevne, jetrine, slezinine i bubrežne, reumatične bolesti i giht, anemijska stanja i oskudicu krvi, bledoću, sifilis, šećernu bolest, bolesti ženskih polnih pribora, oronulost muške snage…”

Sanatorijum

Inače, vrhunac delovanja vršačkog Društva riklijanera bilo je osnivanje sanatorijuma „Sanitas“ 1912. godine. Bio je to prvi sanatorijum u ovom gradu i svojevrsna preteča današnjih wellness centara, čija je izgradnja stajala 350.000 forinti.

Kupalište u „Sanitasu“ sastojalo se iz odeljenja za gospodu i drugog za dame (levo)

– Kupalište u „Sanitasu“ sastojalo se iz dva odeljenja – jednog za gospodu i drugog za dame, i, prema priči starih Vrščana, bilo je idealno mesto za „hofiranje“, odnosno udvaranje. Lečenje se baziralo na hidroterapiji, da bi kasnije, u periodu između dva svetska rata, kada se Društvo riklijanera polako ugasilo, bila uvedena i elektroterapija. Zbog relativno visokih cena tretmana, tu su dolazili uglavnom imućniji ljudi, a zabeleženo je da se tridesetih godina 20. veka ovde lečio i jedan od naših najzančajnijih književnih kritičara, akademik i profesor univerziteta, Bogdan Popović – kaže dr Stanivuković.

Sanatorijum „Sanitas“ prestao je sa radom 1944. godine, a 1947. tu je useljena Gradska bolnica. Mada je zgrada do sada dva puta gorela u požaru, sačuvano je dosta od njenog prvobitnog izgleda, i u njoj se danas nalazi Služba za fizikalnu medicinu i rehabilitaciju vršačke Gradske bolnice.

Trik metode

Prema rečima dr Mihajla Stanivukovića, Riklijev metod lečenja je donekle imao pozivnog efekta na zdravlje (npr, jačanje imuniteta), ali i ograničenja (uprkos riklijanerskoj reklami, sifilis je mogao biti uspešno lečen tek kada je pronađen penicilin). A kako su se dovijali lekari koji su brinuli o zdravlju „riklijanera“, budući da su ovi odbijali da uzimaju lekove, možda najbolje govori ova priča. Jednom prilikom razboleo se neki stari „riklijaner“, a pošto je lekar kojih ih je lečio u skladu sa Riklijevim učenjem bio odsutan iz grada, porodica obolelog pozove u pomoć gradskog fizika, Iliju Nikolajevića. Iako je utvrdio da starac ima upalu pluća, Nikolajević je savetovao da pacijentu samo puste više svetlosti u sobu. Međutim, kada je izašao iz starčeve sobe, on dade lekove služavki, da ih stavi starcu u hranu, a da ovaj to ne vidi. Služavka se nasmejala, objasnivši potom Nikolajeviću da se istim trikom često služi i „riklijanerski“ lekar.