Svoji na svome

Mi smo porodica Ilić – Mirjana, Veselin, sin Andrija i ćerka Vanja. Živimo na obroncima Kopaonika, u selu Grad, podno srednjovekovne tvrđave Koznik. Volimo prirodu i živimo u skladu sa njenim pravilima. Mi smo svoji na svome…

Tako glasi deo objave kojom se porodica Ilić predstavila na Facebook – u. Ovi mladi ljudi odlučili su da grade budućnost i odgajaju decu na selu, izdržavajući se od proizvodnje i prerade voća, kao i njihovi stari. Sa preko tri hektara pod šljivama autohtonih sorti, zasadima malina i kupina, i plastenikom; uz pčele, ovce i jaganjce, svinje i prasiće, i kokošinjac, gde glavnu reč vodi petao Miško; pored šume, u kojoj beru divlje jagode, borovnice, pečurke i lekovite trave – do grada (onog pravog) idu samo ponekad, da kupe ono malo potrepština što sami ne proizvodu, kao što su so, šećer i stvari za ličnu higijenu.

– Moja porodica se skoro pola veka bavi voćarstvom i ovo imanje su stvarale generacije Ilića. Udaljeno je 48 kilometara od Pančićevog vrha i smešteno iznad reke Rasine, na 920 metara nadmorske visine. Priroda je ovde divlja i neobuzdana, prelepa u svojoj čistoti i puna darova za sve. Te darove – divlje kupine, divlje jagode i borovnice – pretvaramo u sokove, pekmeze, slatko i marmelade, koje prodajemo preko interneta, dok nam sveže voće otkupljuju obližnje hladnjače. Reč je o zdravoj hrani, dobijenoj bez korišćenja pesticida i druge „hemije“. Mi ne znamo čime se šta prska, koristimo plavi kamen za voće, kuvamo koprivu protiv lisnih vaši… – kaže naš sagovornik.

Povratak iz Trsta

I Veselin (39) i Mirjana (33) odrasli su na selu, ona u obližnjem Batotu, gde je išla i u osnovnu školu. Oboje su završili Srednju ugostiteljsku, Veselin u Vrnjačkoj Banji, za ugostiteljskog tehničara, a Mirjana u Brusu, smer kuvar. Upoznali su se, kako kažu, čuvajući ovce, na padinama Kopaonika. A pošto su se venčali, pružila im se prilika da rade u Italiji. Nisu puno razmišljali… Sve im je ukazivalo da je tamo bolje nego u Srbiji, i da će, vredni kakvi jesu, zaraditi puno novca.

– U Italiji smo proveli pet godina radeći razne poslove, ali nije ispalo onako kako smo zamišljali. Odlazili smo na posao rano i vraćali se kasno, umorni od dugog rada i gradske vreve. Nismo imali vremena za sebe, osim nedeljom. Tada nam se, u Trstu, rodio sin Andrija koji sada ima 11 godina. A onda je došla svetska ekonomska kriza; Mirjana je ostala bez posla, a moja firma upala u probleme – plata je kasnila, i, na kraju, bila toliko niska da nismo mogli da platimo troškove života. Nismo bili jedini.

Iako smo oboje imali regularna dokumenta, odlučili smo da se sa jednogodišnjim sinom vratimo u rodno selo. Možda je to bila prekretnica, trebalo je biti hrabar i napustiti „obećanu zemlju“. Šta će selo reći, to nas je najviše plašilo. Ali, izgleda da smo dobro prošli. Pošto smo oboje odrasli na selu, nakon povratka iz Italije 2010, nije nam bilo teško da se uklopimo u život i radove na imanju koje su u našem odsustvu obavljali moji roditelji i brat. Komšije su nas prihvatile, rodbina prigrlila – priča Veselin.

Poštovanje i zahvalnost

Njegova porodica je, dodaje, generacijama važila za radnu i dobrostojeću. Tako su, između ostalog, 1994. dobili priznanje kao najveći proizvođači malina u Rasinskom okrugu, a 2005. godine osnovali Poljoprivredno gazdinstvo Ilić. Po povratku iz inostranstva, Veselin i Mirjana su proširili zasade voća, uložili u mehanizaciju, sisteme za navodnjavanje i akumulaciju vode.

– Radili smo puno, od jutra do kasno u noć, angažovali i sezonske radnike tokom berbe… Mirjana je spremala po tri obroka svakog dana za preko 20 radnika u malinjacima. Tada se rodila i mala Vanja. Sa bebom u jednoj ruci, u drugoj je nosila hranu, vodu, vino, rakiju za radnike… Obezbedili smo im i smeštaj na nivou turističke ponude. Težak rad nas je oplemenio, zavoleli smo ljude, u svakom radniku smo videli prijatelja, pomagali komšijama, rodbini i prijateljima. Bilo je i teških trenutaka, iskri, vatre… no, gde ima vatre, ima i vode. Sagradili smo kuću, nije još za useljenje, ali biće uskoro. Za sada, živimo zajedno sa mojim roditeljima… Ponekad se oseti generacijski jaz – mi hoćemo brzo, oni kažu polako, mi hoćemo dalje, oni smatraju da je pametnije bliže… To je svojevrsna klackalica koju proživljavamo hrišćanski, uz poštovanje i zahvalnost za sve što imamo, Bogu i roditeljima – kaže Veselin.

Srećno detinjstvo

Ilićima dan počinje oko šest sati, obično uz čaj od majčine dušice. Veselin zatim odlazi na imanje da radi, dok Mirjana vozi Andriju u školu, a Vanju u vrtić, koji su udaljeni oko sedam kilometara od njihove kuće. Kada razveze decu, Mirjana obavlja kućne poslove, priprema doručak, mesi hleb, često i domaće pite i kolače…

Prema Veselinovim rečima, njegova supruga je pravi kulinarski umetnik, a posebno je umešna u spremanju starinskih jela: sarmi, gulaša, prža, torti, oblandi, salata… Pošto Mirjana, sticajem okolnosti, nikada nije radila u struci, Veselin u šali kaže kako je on jedini prepoznao njene kuvarske kvalitete.

No, to nije njen jedini dar. Ona je i vešta krojačica, hekla, veze i plete sve što joj dođe pod ruke: čarape, rukavice, džempere, pulovere, prsluke…

– Oko podneva, kada se Mirjana vrati decu iz škole i vrtića, svi se skupimo kod kuće da se osvežimo domaćim sokovima i kolačima. Nakon kratkog odmora, vraćamo se na imanje kako bi završili započeto. Deca su preko celog dana napolju. To što im nedostaju drugovi iz škole je, možda, mali nedostatak, ali oni se odlično snalaze. Vole prirodu, prostranstvo, širinu Kozničkih livada… Vreme provode u velikom dvorištu sa kokama, jaganjcima, psima, mačkama…ili igrajući se na livadi, po zemlji, u pesku… Poznaju svako drvo, znaju da sami uberu majčinu dušicu, kantarion, hajdučku travu, skuvaju čaj, založe „smederevac“… Uveče gledaju crtaće, dok mi odmaramo uz domaće vino i vanilčiće. Pročitamo i po neku knjigu; ja volim da čitam o uspešnim ljudima i preduzetnicima, dok je Mirjana više zainteresovana za poeziju – kaže Veselin.

Zalog za budućnost

Koznik koji dominira Župom podseća Veselina na srednjovekovne gradove Toskane, i on se nada da će uskoro u porodičnom turističkom gazdinstvu dočekivati goste iz celog sveta i Srbije, željne da uživaju u ukusima i mirisima netaknute prirode.

Napominje, ipak, da život na selu nije lak, da zahteva mnogo odricanja i da je neophodno da država jače stane uz seljake. Potrebni su im bolji putevi, garantovani otkup proizvoda, pomoć prilikom započinjanja poslova, poreske olakšice, edukacija…

A čega se treba odreći, pitamo ovog mladog čoveka okruženog bogatstvom.

– Sedenja ispred televizora, odlaska u kafiće, rada u fabrikama koje su otišle u stečaj, kojima stranci pišu pravila, rada u trafikama ili samoposlugama… poso kuća, kuća poso… Ako je to odricanje, ja se odmah odričem svega toga. A vi sami odlučite.

Ako se odlučite da ostanete na selu, znajte samo jedno! Bićete svoj na svome, gazda na svojoj zemlji, zalog za budućnost svojoj deci!

Petar Blečić

Legenda o Kozniku

Tvrđava Koznik, jedno od najočuvanijih srednjovekovnih utvrđenja u Srbiji, nalazi se osam kilometara zapadno od Aleksandrovca i desetak severozapadno od Brusa, a podignuta je u poslednjoj trećini 14. veka. Smeštena je na obroncima Kopaonika, na jednom kupastom uzvišenju, koje dominira okolinom. Prema istorijskim podacima, svojevremeno je bila u posedu Radiča Postupovića, čelnika velmože Stefana Lazarevića (knez 1389 – 1402, despot 1402 – 1427).

Lokalci Koznik zovu i Jerinin grad. Legenda koja još živi u ovom kraju govori o strašnom kuluku koji je despotica Jerina zavela prilikom gradnje utvrđenja. Među životinjama angažovanim za izvlačenje kamena i drugog građevinskog materijala na ovaj teško pristupačan vis, bile su čak i koze. Kamen im je, kažu, stavljan među rogove i tako natovarene išle su uz brdo, gde ni čovek nije mogao. Zbog toga je, prema narodnom predanju, ovaj grad prozvan Koznik.

Mirjanina pita od malina

Kao mali poklon za čitateljke „Srbinside – a“, Mirjana nam je otkrila svoj recept za pitu sa malinama.

Sastojci: Domaće kore 500 grama, četiri jajeta, sećer – dve čaše od jogurta, dve čaše domaćeg jogurta, dve čaše griza, pola čaše ulja, jedan prašak za pecivo.

Priprema: Umutiti jaja sa šećerom, zatim dodati griz, jogurt, ulje i prašak za pecivo. Ostaviti fil 10 do 15 minuta, da griz malo nabubri. Za svaki rolat uzeti četiri kore. Svaku koru premazati filom, ređajuci jednu preko druge, a na poslednju, četvrtu, po celoj površini rasporediti maline. Zatim urolati i malo podviti krajeve, da fil ne iscuri, i staviti u pleh prethodno premazan uljem. Isto uraditi i sa ostalim korama i filom. Na kraju, rolate premazati ostatkom fila. Peći na umerenoj temperaturi.