U potrazi za Karađorđem

Potraga za kopijom prvog srpskog i balkanskog filma, „Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa“ iz 1911, trajala je više od sedam decenija. Činilo se da nikada neće ni biti pronađen, a onda ga je 2003. godine, u Austriji, sticajem srećnih okolnosti, otkrio Aleksandar Saša Erdeljanović, upravnik Arhiva Jugoslovenske kinoteke, i tako postao zaslužan za najveće otkriće u istoriji ove ustanove.

Erdeljanovićev uspeh je bio utoliko veći što je tada, pored „Karađorđa“, identifikovao i drugi srpski igrani film – „Ulrih Celjski i Vladisav Hunjadi“, kao i skoro dvadesetak dokumentaraca prvog srpskog producenta Svetozara Botorića, za koje se takođe verovalo da su definitivno izgubljeni.

„Karađorđe“ je sniman tokom letnje pauze u Narodnom pozorišu 1911, u Beogradu i okolini, uz velikodušnu pomoć države, sa najpoznatijim pozorišnim glumcima tog doba (glavnu ulogu je odigrao Milorad Petrović) i oko 1.000 statista. Ipak, pre nego što je otkrivena kopija u Austriji, o ovom filmu se znalo uglavnom na osnovu oskudnih informacija iz štampe. Sačuvana su tek tri, četiri novinska teksta koji su govoili o par uspešnijih scena, kao i četiri fotografije objavljene u listu „Komedija“ 1925. godine, kada je imao ponovnu premijeru. Uz to, i par neobaveznih intervjua starijih filmskih radnika u kojima se „Karađorđe“ uzgredno pominje, između ostalih i Čiča Ilije Stanojevića, režisera i scenariste ovog filma, u kojem je odigrao tri, a ne dve uloge, kako se verovalo pre nego što je pronađena kopija.

Čiča Ilija Stanojević, režiser i scenarista Karađorđa, odigrao je u ovom filmu i tri uloge

– Od 1928, kada je prikazan pred srpskom dijasporom u Sjedinjenim Državama, „Karađorđu“ se gubi svaki trag. Za ovim filmom 75 godina bezuspešno su tragale generacije kinotečana i možda još ne bi bio pronađen da nije bilo pomoći Nikolausa Vostrija, vodećeg stručnjaka za zaštitu filmova u Austrijskom filmskom arhivu, koga sam slučajno upoznao u Budimpešti, marta 2003. Vostri mi je tada u dužem razgovoru rekao da u Austrijskom arhivu imaju problem sa identifikacijom nekoliko starih srpskih filmova, o kojima su znali samo toliko da se u njima pojavljuju neki Srbi, i pozvao me u Beč da pokušam da ih identifikujem. Međutim, umesto u Beču, sticajem okolnosti, ponovo smo se sreli u Bolonji, dva meseca kasnije. Kada mi je rekao da je u međuvremenu ponovo gledao te filmove i da se među njima nalazi i jedan igrani, sa borbama Srba i Turaka, bio sam frapiran – kaže Erdeljanović i nastavlja:

– Pošto sam znao sve što se moglo znati o „Karađorđu“, predosećajući senzacionalno otkriće, pitao sam ga da li u filmu postoji scena u kojoj se dečak Karađorđe bori sa Turčinom. Čim mi je to potvrdio, znao sam da sam pronašao „Karađorđa“, i pre nego što sam ga odgledao.

Filmovi sa tavana

Par nedelja kasnije, 16. jula 2003, Aleksandar Erdeljanović i Radoslav Zelenović odgledali su u Austrijskom arhivu svojevrsni maraton filmova iznenađenja iz kolekcije Ignjata Rajntalera, vlasnika bioskopa i filmskog distributera iz Osijeka s početka 20 veka, a ono što su videli premašilo je sva njihova očekivanja. Pored „Karađorđa“, Erdeljanović je tada identifikovao i drugi srpski igrani film, „Ulrih Celjski i Vladisav Hunjadi“ (snimljen nešto pre „Karađorđa“, ali kasnije prikazan), kao i skoro dvadesetak dokumentaraca Svetozara Botorića za kojima se decenijama tragalo, između ostalih i „Jednu seosku srpsku svadbu“ (prvi srpski etnološki film), „Letenje avijatičara Đovanija Vidmera na Banjici“, „Trke na Banjici“ i „Beograd po zimi“.

Svetozar Botorić, prvi srpski producent (levo) i scena iz filma “Ulrih Celjski i Vladislav Hunjadi” (desno)

– Rajntaler se posle stvaranja Kraljevine SHS vratio u Austriju, zemlju svojih predaka. Umro je tridesetih godina 20. veka u provincijskom mestu Lakenbah, a tek početkom devedesetih, udovica Ignjatovog sina ponudila je filmove iz njegove kolekcije na prodaju Austrijskom arhivu. Pre toga su godinama ležali na tavanu. Izgleda i da je pre 2003. neke od tih filmova videlo par ljudi sa naših prostora, ali oni, slično Austrijancima, nisu znali šta gledaju ili su ih pogrešno identifikovali. Tako je, recimo, „Jedna seoska srpska svadba“ koja je snimana 1911, u selu Majdevo kod Kruševca, datirana u sredinu tridesetih i premeštena na Frušku goru – objašnjava naš sagovornik.

Inače, „Karađorđe“ je, ako je verovati ondašnjoj štampi, trajao oko 88, pronađena kopija traje 44 minuta, ali je najverovatnije da je prvi srpski igrani film trajao oko sat vremena. Sudeći pak po istoimenoj drami Miloša Cvetića (literarnom predlošku za filmski scenario i pozorišnu predstavu u kojoj su igrali mnogi glumci iz filma), izvesno je da u kopiji nedostaju scene vezane na slom srpske države i Karađorđev boravak u Rusiji.

Zanimljivo je i da neki od naših najpoznatijih glumaca koji se pojavljuju u ovom filmu nisu potpisani na špici, drugi su u „Karađorđu“ odigrali više različitih uloga, a tu se nalazi i prva kultna scena srpske kinematografije, u kojoj dečak Karađorđe ubija Turčina koji pokušava da mu otme stoku, prazni mu džepove, a onda izlazi iz kadra da bi se posle nekoliko sekundi vratio i šutnuo ga.

Prva kultna scena srpske kinematografije: dečak Karađorđe se bori sa Turčinom (levo) i scena iz filma “Život i dela besmrtnog vožda Karađorđa” (desno)

Erdeljanović kaže da je to bio jedan od tri najbolja evropska istorijska filma 1911, ali i dokaz da je Srbija bila demokratska država kadra da u svom prvom filmu jednog od očeva nacije predstavi ne u apologetskom svetlu, već kao temperamentnog čoveka od krvi i mesa, koji je zarad slobode ponekad činio strašna dela (ubistvo očuha i brata).

Petar Blečić

Originali još u Austriji

Naša država nikada nije pokušala da od Austrijskog arhiva otkupi Botorićeve filmove, ali je Aleksandar Erdeljanović sa svojim timom (Božidar Marjanović, Božidar Jovanović, Miodrag Cakić, Petar Durović i Marijana Cukućan) ceo fond prebacio na nezapaljivu traku i učinio ga dostupnim budućim pokolenjima.

Aleksandar Erdeljanović, čovek koji je pronašao “Karađorđa”

– Rad na „Karađorđu“ je bio posebno zahtevan. Pre svega, trebalo je ponovo montirati film, pošto su delovi trake koji su se iscepali tokom vremena pogrešno spojeni. Problem su bili i međunatpisi. Dok je film igrao u bioskopima, oni nisu bili potrebni, jer je tumač pre svake rolne deklamovao publici ko se pojavljuje i šta će se desiti. Međutim, u naše vreme, međunatpisi su neophodni, pošto se u „Karađorđu“ pojavljuje puno ličnosti i teško je pohvatati ko je ko. Zato sam pročitao preko hiljadu stranica raznih knjiga i dokumenata, a čitav posao oko tog filma, uključujući montažu i izradu kopije u Rimu, trajao je oko tri meseca – kaže Erdeljanović.