Jedni 14. februara slave Svetog Trifuna, odnosno Dan vinara i vinogradara, a drugi Svetog Valentina ili Dan zaljubljenih. Dragana i Milan Injac, bračni par iz Inđije, slave oba praznika − Dan zaljubljenih, jer se vole više od 20 godina, a Dan vinara, kao zaljubljenici u vino, i kao oni koji piće bogova dugo prave, onako za svoju dušu, a poslednjih godina se u porodičnoj vinariji „Aven“ proizvodnjom bave ozbiljnije.
Ljubav prema vinu i vinogradarstvu, Milan je stekao još kao dete, odrastajući u Dalmatinskom Kosovu u okolini Knina. Bolje reći, nasledio rođenjem jer u Dalmaciji se vino pravi i voli oduvek.
– Moji su se od davnina bavili vinogradarstvom. Nisu to radili profesionalno, već amaterski, ali gajili su dobre sorte. Koliko im je vino bilo važno, pokazuje i to što je moj deda Jovan, s kraja 19. veka, imao nadimak Butelja. Taj nadimak se prenosio sa kolena na koleno, sa generacije na generaciju i sada ga nosim i ja – priča Milan.
Tradicija i nadimak
S nadimkom se, naravno, prenosila i ljubav prema vinu i radu u vinogradu, pa je i on, kada je sa porodicom posle rata 1995. godine izbegao iz Knina u Inđiju, vinogradarstvom nastavio da se bavi u ravnoj Vojvodini.
I Dragana, rođena u Inđiji, po majci je Dalmatinka, a po ocu Bosanka.
– Zahvaljujući toj kombinaciji u našoj kući se proizvodilo i vino i rakija – uz osmeh kaže ona.
Kada su se njih dvoje, sa takvim tradicijama sreli, zavoleli i osnovali porodicu, uvek su uz ostale poslove koje su radili proizvodili i ponešto vina.
– Pravili smo godišnje oko 300, 500 do 700 litara, tako da smo imali dovoljno za naše kućne potrebe i za naše prijatelje. Tada smo proizvodili samo dve vrste, crveno i belo vino. Ozbiljnije bavljenje počelo je 2017. godine kada smo imali prvu veću berbu i proizveli oko 3.000 litara vina – priseća se Milan.
Sa povećanjem proizvodnje proširili su i asortiman, pa vinarija „Aven“ sada proizvodi šest vrsta vina, rajnski rizling, šardone, roze, merlot, kaberne sovinjom i kupažu, odnosno mešavinu merlota i kaberne sovinjona.
Grožđe od koga prave vino biraju prema geografskom poreklu, jer nije svako mesto pogodno za svaku vrstu grožđa.
– Tako bela vina pravimo od grožđa iz naših vinograda na Fruškoj gori, u Starom Slankamenu, a crvena iz vinograda u Aleksandrovačkoj župi, gde imamo veoma dobru saradnju sa jednim našim poslovnim partnerom – ističe Dragana Injac.
Pomoć rodbine
Posla oko vina i vinograda je mnogo. Pošto nemaju zaposlene radnike, Dragani i Milanu pomažu deca, rodbina, prijatelji i komšije. Sama proizvodnja vina, odnosno kada grožđe uđe u bure, automatizovan je proces i samo ga treba pratiti, a to, kako kaže Milan, može da obavi i jedan čovek sam. Najveći je posao onaj koji prethodi ovom procesu, dopremanje, pretovar i muljanje grožđa.
Tu u pomoć priskaču rođaci i prijatelji.
– Najviše rođaci. Moj Milan ima pet sestara ovde u Inđiji. Najviše nam pomažu one i njihove familije. Eto, kada smo jesenas flaširali vina, deca bila u školi, ne mogu da pomognu, ali tu su bile dve Milanove sestre i dva zeta. Njih četvoro i nas dvoje i brzo smo odradili posao. Nekada ih i ne zovemo, oni sami dođu – priča Dragana i dodaje da vino celu porodicu, užu i širu, povezuje i na neki način drži na okupu. Oko njega se okupljaju i druže, a vinariju su namerno napravili tik uz kuću da bi mogli sve zajedno da rade.
O svim važnim koracima i odlukama vezanim za vinariju Dragana i Milan se dogovaraju i u njihovom poslu zapravo nema pravog šefa. Ipak, svakodnevno funkcionisanje izgleda tako da Dragana više radi komercijalni deo, dok je Milan pretežno zadužen za poslove u proizvodnji. I deca, četrnaestogodišnja kćerka Katarina i tri godine stariji sin Petar Aljoša, pomažu koliko im obaveze oko škole dozvole i rade što je od poslova zgodno za njihove godine. Zajedno sa roditeljima učestvovali su u sađenju vinograda, a i sada su uključeni u poslove u vinogradu i vinariji.
Da li će jednoga dana i oni proizvoditi vino kao i njihovi roditelji, zavisiće isključivo od njih, jer Dragana i Milan su od onih roditelja koji smatraju da deci treba prepustiti da sama odluče čime će se baviti i da li će nastaviti porodični posao kada on postoji.
Vino je više od pića
U kući porodice Injac nikad ne manjka dobrog vina. Uz ručak se obavezno popije po čaša. Dragana je više naklonjena crvenom, a Milan belom vinu. Deca su još mlada za pravo vino, osim onog kupinovog, jedino za Božić i krsnu slavu, kako red i običaji nalažu, popiju pomalo. Među prijateljima imaju dosta vinoljubaca i sa njima se često konsultuju o kupažiranju, odnosno mešanju vina.
A na pitanje, po čemu je vino posebno u odnosu na druga alkoholna pića, imaju različit odgovor. Za Draganu se posebnost vina ogleda u tome što je ono antioksidans, dakle dobro po zdravlje, čime druga pića baš i ne mogu da se pohvale. Milan, pak, vino uopšte ne bi ni svrstavao u alkoholna pića, već u prehrambene namirnice, dakle hranu.
Dragana i Milan Injac, vlasnici porodične vinarije „Aven“ iz Inđije
Da ono nije kao druga pića i da je stvarno potrebno čoveku, uverio se i kada je prilikom poseta Hilandaru video da se tamo vino pije već ujutru. Naravno u malim količinama jer je pitanje mere jedno od najvažnijih u životu.
Staroj latinskoj izreci da je u vinu istina, Dragana i Milan iz svog iskustva dodaju i da je u vinu ljubav.
Jer kao što reče Milan, nisu tek tako dan ljubavi i dan vinara na isti dan.
Tekst: Radenka Marković, fotografije: privatna arhiva
Medalja iz Londona stigla u Inđiju!
Vina iz vinarije „Aven“ brzo su se pročula i ovenčala sa više nagrada na raznim takmičenjima u zemlji i regionu, ali i šire. Dragana i Milan su posebno ponosni na nagradu koju su dobili na najvećem svetskom takmičenju vina u Londonu. Njihov kaberne sovinjon dobio je srebrnu medalju.
– Poslali smo dva crvena vina, a naš kaberne je proglašen za drugi najbolji. Ova nagrada nam je tim značajnija, što na tom takmičenju učestvuju vina iz zemalja sa velikom tradicijom u proizvodnji, kao što su Francuska, Italija, Portugalija. Bilo je to veoma prijatno iznenađenje za nas, jer se mi praktično još nismo bili ni pojavili na tržištu kako treba – kaže Dragana i dodaje da su se ipak potajno nadali uspehu.
Nadanje je trajalo od februara, kada su konkurisali, do maja, kada su rezultati objavljeni. Nije bilo lako čekati mesecima, ali isplatilo se. Medalja iz Londona stigla je u Inđiju!
Mesecima su birali ime
Dragana i Milan su mnogo lakše odlučili da proizvode vino i mnogo lakše su napravili stotine litara vina, nego što su se odlučili za ime vinarije. Nisu hteli da je nazovu po svom prezimenu, kao što mnogi iz njihove branše rade. Hteli su da ime ima neku posebnu simboliku. Kada je Milan došao na ideju da se zove Aven, što na keltskom − a Kelti su nekada živeli tamo gde su sada njihovi vinogradi u Starom Slankamenu− znači i kreacija i inspiracija, znali su da je to rešenje. I to zato što vino i jeste kreacija, jer se nikada ne mogu napraviti dva ista vina. Mogu ona da budu približnog ukusa i da liče, ali nikada nisu ista, već uvek nova.
Aven, grožđe, Inđija, Injac, ljubav, Stari Slankamen, Sveti Trifun, vino