Dimitrije C. Đorđević
Prvi naši balovi bili su sasvim obični, jednostavni i beznačajni, za sobom nisu ostavljali dublji trag, te stoga nisu ni beleženi. Tek dolaskom engleskog pukovnika Hodžesa za konzula u Beogradu, počeli su se iznositi na javnost i objavljivati prvi diplomatski, dvorski i opštinski balovi.
Tako su, na primer, Srbske novine, od 29. januara 1838. godine, donele belešku da je britanski generalni konzul u Beogradu, pukovnik Hodžes, u čast svoga unapređenja za generalnog konzula, koje je dobio pred kraj 1837. godine, davao ručak u svom stanu (na spratu Tobdžijske kasarne), a uveče bal, na koji su bili pozvani knez Miloš, svi činovnici kneževi u Beogradu i više odličnih građana sa svojim porodicama.
Hroničar onoga doba ovako je završio u Srbskim novinama izveštaj sa toga bala:
„Igre su različne igrane. I sam Knjaz počestvovao je igranjem kor, povedši Serbsko kolo, koje knjaževsko raspoloženije veliku je radost među prisustvujućima prouzrokovalo…“
Posle devet dana, knez je pohitao da se oduži Hodžesu, i Srbske novine donele su belešku „da je na dan 6. februara 1838, u čast proizvodstva Kraljevsko – britanskog konzula u Srbiji, g. polkovnika Hodžesa na stepen generalnog konzula, knjaz dao velikoljepni obed i bal. Na ručku su bili Hodžes sa gospođom, gospodar Jevrem sa gđom Tomanijom, Mitropolit Petar i više kneževskih činovnika. Uvečer bio je bal u Dvorcu knjaževom, na kom se noć u igri i veselju prijatno prekratila…“
Pozvani senator iz Novog Sada, Hadžić sa gospođom nije došao na bal. Izvinio se svojom bolešću.
Džordž Lojd Hodžes, britanski konzul u Srbiji. Tek sa njegovim dolaskom, u našoj zemlji su organizovani prvi balovi vredni pomena
Daleko bi nas odvelo ako bismo počeli ređati sve stare dvorske, diplomatske i opštinske balove. Stoga ćemo se morati da zadovoljimo samo kratkom revijom značajnih balova, koji imaju svoje naročite interesantnosti. Tako je, na primer, vredno pomenuti onaj prvi javni bal koji je priredio knez Mihailo, 1841. godine, u onoj zgradi starog Ministarstva finansija, koja je prvobitno bila namenjena za dvorac sinovima kneza Miloša, Beg – Milanu i Beg – Mihailu.
„Na taj veličanstveni bal bili su pozvani, pored naših velikodostojnika, još i generali iz Pančeva i Mitrovice, komandirenderi iz Varadina i Temišvara, i mnoga druga gospoda iz preka. Pored naše bande svirala je i vojnička, pančevačka i mitrovačka banda, sve naše arije i igre, koje su prepisane od našeg kapelmajstora Šlezingera. Tamo smo imali prilike prvi put da vidimo penušeće se vino, šampanjer, i mnoga druga strana vina. Tada smo prvi put videli da goru po svećnjacima i polilejima, u sali i sobama, milikercen sveće, koje nisu nađene ni u jednom dućanu u Beogradu, već su naručene iz Beča…“
Za vlade kneza Aleksandra Karađorđevića takođe su priređivani balovi na dvoru. Časopis Šumadinka, koji je izlazio pod uredništvom Ljube Nenadovića, u svom 8. broju od 20. februara 1850. godine, doneo je ovakvu belešku:
„U prošlu nedelju davao je knjaz poslednji bal od ovi fašanki, na koju su imali čast pančevački i zemunski generali pozvani biti, gdi su takođe s mnogim oficirima i prisustvovali. Oni su bili veseli i igrali su sve srbske igre, i milo nam je bilo videti, da austrijski generali jedanput bar igraju onako kako im Srbi sviraju. Veselje je trajalo do 3 sata posle ponoći. Tom prilikom je vojena banda pod upravom g. Šlezingera pokazala svoju veštinu s više novi sastavljeni predmeta…“
Beogradska opština vaspitava publiku
Ako bismo hteli da se osvrnemo na dugi niz naših starih balova, nama bi odmah pale u oči tri posebne decenije. Prva decenija pada u šezdesete godine 19. stoleća i ona obuhvata balove pod vladom kneza Mihaila, koje su priređivali Dvor i Beogradska opština. U toj prvoj deceniji beogradski listovi Vidovdan i Jedinstvo posvećivali su svoju veliku pažnju balovima. Oni su poučavali balsku publiku kako se treba ponašati na takvim zabavama, kako se treba oblačiti kad se ide na bal i kako se treba kretati za vreme igre. U tom stilu pokadkad su prestonički listovi bili veoma strogi i činili ozbiljne primedbe na pogrešno ponašanje pojedinaca.
Naročito otkad je knez Mihailo počeo posećivati balove u Velikoj pivari i kod Srpske krune, gde je Beogradska opština često priređivala svoje balove. Palo je u oči da je opština priređivala 3 do 4 bala za vreme trajanja jednih mesojeđa, i to skoro uvek u korist bolnice i sirotinje, i to je objavljivano na mesec dana unapred. Međutim, u to doba su se po balovima dešavale i takve stvari koje se više nisu mogle trpeti.
Tako, na primer, neki trgovci su imali običaj da na opštinskim balovima povedu pored svoje porodice još i svoje kalfe iz dućana. Tada su mnogi iz publike protestovali i kalfe su suzbijene. Ali se posle toga pojavila na balu još veća nezgoda. Mnoge majke su sobom dovodile na bal svu svoju decu, do samog odojčeta. Deca su bila na smetnji igračima i često su se nalazila pod nogama i nadavala dreku. Ali se dešavalo nešto još i gore. Za vreme igranja one ludo brze polke, zvane ajzenban – polka, deca su gažena kao od kakve lokomotive i onda je nastajala dernjava dece, vrisak uplašenih majki i grdnja očeva na parove igrača, koji su jedva uspevali da ne padnu na pod preko dece.
Usled ovakvih neprijatnosti Beogradska opština našla se pobuđena da jednom svojom naredbom učini tome kraj. Na dan 11. februara 1861. godine opština je izdala ovakvu naredbu za javnost:
„Publika se učtivo opominje da, dolazeći na opštinske balove, decu sobom ne vodi, i to žensku decu ispod 11, a mušku ispod 16. godina.“
I tako su, pored kalfi i deca bila srećno suzbijena sa opštinskih balova.
Igrači koji zvižde i kavaljeri koji beže od dama
Beogradska opština kanda je u to doba imala nekog svog naročitog poverenika, koji je imao dužnost da referiše šta su radili pojedinci na njenim balovima i da ih opominju na red.
Tako su se, na primer, naredne 1862. godine, javno činile primedbe kako neka gospoda, kad se uhvate u kolo, zvižde, da bi sebi pomogli u igranju. Na nekom drugom balu, dva gospodina uzela su sebi slobodu da, sa fesom na glavi, puše u srednjem salonu gde se igra. Na nekom balu, mnogi muškarci su se bili povukli iz sale za igranje i zavukli se po sobama i tu su pevali, pili i pušili, a jadne ženske u kolo su se uhvatile same, bez muškaraca. Iznoseći to na javnost, hroničar je uzviknuo: „U svakoj obrazovanoj zemlji na svetu, gospoda i gospođe izmešaju se!“ Oni su poslušali taj prijateljski savet – i izmešali se.
I ko će sve izređati šta se sve događalo po starim opštinskim balovima, koje je ponekad posećivao i knez Mihailo. Ipak, vredno je osvežiti uspomenu i na onaj čuveni bal, koji je knez Mihailo priredio u januaru 1865. godine, a koji je onako lepo opisao usvojim Zapisima Kosta Hristić, Stari Beograđanin.
„Onakvo čudo od snega, kakav je u Beogradu osvanuo jednog januarskog dana 1865. godine, odavno se nije zapamtilo. Ulicama se nije moglo proći, a krovovi su bili toliko pritisnuti snegom, da je u svakoj kući, po naredbi policije, neko morao popeti se na krov i lopatom otuda bacati sneg, jer bez toga mnoge bi se kuće srušile. Ispred dućana rasprtilo se koliko se može proći.
A baš na taj dan bio je zakazan bal u Dvoru. Od velikog snega nije se moglo ni na ulicu izaći, a kamoli na bal otići. Najposle je, po nečijoj srećnoj ideji, garnizonar naredio te je eskadron konjice u širokom frontu projahao nekoliko puta od Dvora do Stambol kapije i gore do Manježa, tamo i natrag, sve dotle dok konji grudima i nogama svojim nisu debeli, visoki sneg rasprtili i ugazili. Tim prtinama je onda napravljen put ka Dvoru, i bal, koji je bez toga morao propasti, mogao se održati.“
Nastaviće se…
Za Srbinside priredio Milorad Jovanović
bal, beograd, Beogradska opština, dvor, džordž lojd hodžes, Gospodar Jevrem, Knez Mihailo, Srpska kruna