Ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas, nego šta vi možete da učinite za svoju zemlju. To je bio moto Velimira Stevanovića, visokokvalifikovanog metalobušača, o kome su sredinom osamdesetih godina prošloga veka pisale novine, jer je kao najbolji radnik u Fabrici alatnih mašina „Ivo Lola Ribar“ u Železniku, imao veću platu i od direktora.
Velimir je rođen 1945. godine u selu Draževcu, kod Obrenovca. U „Loli“ se zaposlio čim je završio trogodišnju industrijsku školu u Železniku, gde učio zanat metalobušača. Tada je to bila vrhunska struka, za prave majstore. Mašina na kojoj je radio bila je teška više od 30 tona, i na njoj je obrađivao prese za „Metalac“ iz Gornjeg Milanovca, kragujevčku „Zastavu“, „Petar Drapšin“, ciglane…
Odlazak u Holandiju
Krajem šezdesetih, Velimir je kao perspektivan radnik bio angažovan i u proizvodnji presa za jednu veliku nemačku firmu, što je bio prvi izlazak „Lole“ na evropsko tržište.
– I tada se u Jugoslaviji osećala kriza, plate u „Loli“ bile su male, pa nismo puno oklevali kada smo čuli za zagrebačku firmu „Monting“ koja je slala jugoslovenske radnike u Holandiju. „Monting“ je sarađivao sa firmom „Vilton Fejnord“ iz Roterdama, koja je obrađivala delove za rafinerije nafte, brodove i namensku industriju. Tražili su majstore mašinske obrade, mehaničare… i dvojica kolega i ja smo tu videli šansu. Tako sam 1971, preko „Montinga“, otišao u Holandiju, i tamo ostao do 1978. Pošto sam se stalno usavršavao u poslu, jedina novina za mene bila je to što su tamo već imali digitalne mašine, pa je centriranje koje sam pre obavljao ručno, sada radila mašina. Imao sam za trećinu veću platu od Holanđana, jer smo dobijali terenski dodatak, a deset puta veću platu nego u „Loli“ – priča Velimir.
Od preko 12.000 radnika u brodogradilištu „Vilton Fejnord“, oko 1.000 njih bili su Jugosloveni, koji su, kaže naš sagovornik, bili vodeći majstori u svakoj struci. Tokom svog boravka u Holandiji, Velimir se nikada nije osećao potcenjeno ni diskriminisano. U Roterdamu je upoznao i suprugu Veru, sa kojom se 1973. oženio, i dobio dve ćerke – Vesnu (39) i Violetu (36).
Povratak u Srbiju
– Vratio sam se u Srbiju 1978, jer me je mučila nostalgija, a u međuvremenu sam u Holandiji prešao u drugu firmu, gde sam znatno više radio za istu platu. Osim toga, u „Loli“ su mi obećali i stan, u koji sam se uselio pet godina po povratku, pošto je bio u izgradnji.
Velimir Stevanović sa suprugom Verom i novinama iz 1985. u kojima su pisali o njemu (pogledajte naslove)
Tadašnji direktor ponudio mi je posao, jer je „Lola“ nabavila „Škodin“ digitalni borverk, najveću takvu mašinu u bivšoj SFRJ, na kojem su mogle da se obrađuju pozicije do 50 tona, pa im je bio potreban čovek koji je znao sa njim da radi. Sredinom osamdesetih imao sam veću platu i od direktora, jer sam imao i po 90 sati prekovremenog rada mesečno. Ponekad tri meseca za redom. I tako godinama. Znao sam da ću ja najbolje odraditi taj posao i nije mi bilo teško – kaže Velimir, koji je sedam godina u penziji.
Međutim, bez obzira na svu vrednoću, stručnost i mnoštvo inovacija u proizvodnji, Velimir nikada nije dobio nikakvu nagradu od firme. Nije bio ni kandidat. Jedino priznanje koje je dobio za svoj rad bila je hemijska olovka, poklon jednog Nemca, po čijoj narudžbini su u „Loli“ pravili kućište valjaonice.
Uprkos svemu, nastavio je da se bori za bolje sutra. O njemu su ponovo pisale novine 1989, kada je dao 10.000 guldena (oko 9.000 nemačkih maraka) na ime zajma za privredni preporod Srbije.
– I sada mislim da Zajam nije bio promašaj. Najteže mi je bilo kada mi je država uzela deviznu štednju. Nedugo potom preminula mi je majka, pa sam morao da pišem molbu da mi daju sopstveni novac za sahranu. Odbili su me, uz savet da imam pravo na popust za jeftiniji sanduk.
Takođe, bilo je teško i kada sam morao da prodajem benzin, dok sam bio na prinudnom odmoru. Jednom me je uhvatila policija, pretila mi je velika kazna, ali je supruga, uz obrazloženje, odnela na sud sve ove isečke iz novina, pa je sudija presudio da ne moram ništa da platim – kaže on.
Da bi popunio kućni budžet, Velimir (skroz levo) danas kopa bunare
Inače, poslednjih petnaestak godina, da bi „pojačao“ kućni budžet, Velimir kopa bunare, i to alatom koji je sam izradio. Za to vreme, iskopao ih je preko 250, i samo jednom mu se desilo da ne nađe vodu.
Poslednji put je bio na odmoru pre 15 godina, u Grčkoj.
A da danas može da bira između Srbije i Holandije, Velimir kaže da bi ostao u Holandiji.
Jedina mu je satisfakcija što je svojoj zemlji dao skoro sve.
I zato ne pitajte šta vaša zemlja može da učini za vas.
Lola, najbolji radnik, Velimir Stevanović