Zdravlje, ubavo vreme i ubave žene, šta nam još treba u životu, kaže Petar Bekov iz sela Smilovci nedaleko od Dimitrovgrada, vlasnik jedine kafane u Srbiji koja nema cenovnik. U ovoj etno krčmi gosti piju i jedu koliko mogu, a plaćaju kako im moral i novčanik zapovede.
– Ako i ne plate, nema veze. Niti ću ja biti siromašniji, niti oni bogatiji – kaže gazda Perča, kako zovu vlasnika ove krčme. Iako nenajavljene, pristigle u rano popodne dok je sunce nemilosrdno pržilo, ljubazno nas poziva da nam pokaže unutrašnjost kafane. A tamo, okružen gomilom starinskih drangulija i etno rariteta, neraspremljen sto, ostaci pečenja, poluprazne flaše.
– Prekjuče umrela jedna baba, u devedesetoj. Ožalismo je kako dolikuje njenim godinama. Al’ žaljenje se oduži, dođe i muzika i, eto, osvanusmo. Ne stigoh ni da legam – objašnjava Perča otkud nered u kafani.
Petar Bekov, vlasnik jedine kafane u Srbiji bez cenovnika
Sedamo u hlad dvorišta, na klupe naspram barica oivičenih drvenom ogradom. U jednoj su pastrmke, a druga je carstvo prelepe kornjače. Malo je samo razdražljiva, kaže Perča savetujući da je fotografišemo – al’ izdaleka. Odbijamo pivo iz kućnog bunara (osim cenovnika, krčma „Bekov“ nema ni frižider) i opredeljujemo se za mineralnu vodu. Prvu čašu naliva domaćin, dalje dosipamo sami. I slušamo priču kao iz Kustinih filmova.
Varilac po zanimanju Bekov se, kada je posle više od tri decenije rada u jednoj od vranjskih fabrika ostao bez posla, vratio u Smilovce i jedno vreme preživljavao kopajući rake na lokalnom groblju. A onda je odlučio da oronulu kuću pretvori u restoran koji, nakrcan grnčarijom, preslicama, tronošcima, fenjerima i drugim starinskim predmetima, više liči na muzej nego na kafanu. U tom “muzeju” novija istorija predstavljena je slikama Josipa Broza (tu je čak i reprodukcija Titovog portreta koji je radio Ismet Mujezinović), trobojkama sa petokrakom, nekadašnjim natpisom sa karaule Gradina, štafetom mladosti…. Perča ne krije žal za bivšom Jugom. Za vreme Tita je, kaže, devet puta išao na more u Grčku, a od tada nije mrdnuo iz Smilovaca. Ali duh ga nije napustio.
– Šabane! O, Šabane! – razdera se odjednom iz sveg glasa, prenuvši nas iz razmišljanja o tragikomičnim sudbinama tranzicije. Dvadesetak sekundi kasnije na dvesta – trista metara udaljenosti začu se njak Perčinog ljubimca, magarca Šabana. Ko zna šta je odgovorio gazdi, ali delovalo je da se slažu mnogo bolje od članova koalicije koja imitira Vladu Srbije. A Perča, srećan što nam vidi osmeh na licu, nastavi s hvalisanjem:
– A imam i dve magarice: Brenu i Bekutu!
Nedaleko od krčme “Bekov” nalaze se jezera Savat I i Savat II, veštačke akumulacije napravljene 1979. i poznatije kao Smilovska jezera, bogata ribom, ali na žalost nepogodna za kupanje. Iako na 700 metara nadmorske visine što je, kako tvrdi gazda Perča, najbolja visina za rad srca, prelepa Odorovačko-smilovska kotlina, izgledom nalik Ćemovskom polju kod Podgorice, kao da je predeo kom je Bog dao sve što se može dati, a onda je tri puta rekao “laku noć”. Gro stanovništva Dimitrovgrada i okoline životari od pograničnog šverca i malo je onih koji se bave preduzetništvom, pa makar na tako neobičan način kao što to čini Petar Bekov. Spajajući umeće življenja i umetnost uživanja u životu.
Petar Bekov sa unukom
Polazeći na put zagledamo neke od Perčinih grafita – “bolje lepo obešen, nego loše oženjen” i “davao veresiju”, potpis ispod karikature prosjaka. Upozorenje valjano, ali situacija kakva ne može zadesiti čoveka koji nas ispraća grleći svog unuka.
Na rastanku ostavljamo novac za kiselu vodu. Nije važno koliko. I da ništa nismo dali Petar Bekov bi nas ispratio rečima: „Hvala, dođite opet!“
Prekogranični poker
U knjigu utisaka kod gazda Perče upisali su se gosti iz čitavog sveta – Austrijanci, Nemci, Rusi, Argentinci, Japanci, Holanđani, Italijani, Česi… Najviše je, naravno, Bugara među kojima jedna ekipa redovno prelazi granicu kako bi u diskreciji gazda Perčine krčme uživali u pokeraškim seansama.
Bekov, cenovnik, etno restoran