U Srbiji, kao i u mnogim državama širom sveta, bioskopi su zatvoreni još od početka epidemije korone. Jedino mesto gde svetli lampa projektora je Arhiv Jugoslovenske kinoteke. Tu svetlost, ako se tako može reći, održava Petar Durović (1961) – od maja, pa još se ne zna do kada, jedini kinooperater u našoj zemlji koji „vrti“ traku.
Čak i da se sutra otvore svi bioskopi, Petar ne bi imao veliku konkurenciju u svojoj branši, pošto su skoro sve sale, izuzev kinotečkih, opremljene isključivo digitalnim projektorima.
– Ako je poneki bioskop i zadržao projektore sa trakom, oni se više ne koriste. Izuzetak su Muzej Kinoteke u Kosovskoj ulici, i zdanje u Uzun Mirkovoj, gde se uglavnom noviji filmovi puštaju sa hard diska. U Arhivu, međutim, većina filmova ide sa trake.
Mnogi će, sa pravom, reći da je digitalna projekcija bolja, jer slika ne podrhtava i savršeno je oštra, boje su izraženije, pa se i u noćnim scenama postiže optimalna vidljivost. Činjenica je, takođe, da je jednostavnije pustiti film sa hard diska, dok sa trakom može svašta da se desi, pri čemu se mora i pripremiti za projekciju: da se zalepi, ukoliko je potrebno, srede perforacije, tako da je posao mnogo teži. Ali, po mom mišljenju, dan danas, projekcija sa trake je prirodnija i lepša za gledanje, zato što – nije fraza – ima dušu. Osim toga, iskustvo nam potvrđuje da filmovi na traci, ako se čuvaju u adekvatnim uslovima, mogu trajati decenijama, dok za digitalni format to niko ne zna – priča Petar.
On kaže da su u mnogim digitalno restaurisanim filmovima koje je gledao boje „jače“ nego što ih pamti, ali ne zato što je ostario.
– To je otprilike isto kao kada bi uzeo sliku nekog čuvenog starog slikara i malo pojačao boje. Ako nešto restaurišeš, treba da bude verodostojno, a ne da ga poboljšavaš.
Prvo, pa Felini
Za 18 godina rada u Kinoteci, Petar je izvrteo oko 3.500 filmova, odnosno desetak hiljada kilometara trake. Puštao je filmove Vimu Vendersu, Liku Besonu, Vitoriu Storaru, jednom od najvećih snimatelja svetske kinematografije, Slobodanu Šijanu, Dušanu Makavejevu, Želimiru Žilniku, Lordanu Zafranoviću, Puriši Đorđeviću, Goranu Paskaljeviću… Njegova publika su prvenstveno ljudi koji žive od filma i za film: stručni saradnici, razni istraživači, filmski radnici – režiseri, glumci… i studenti. Bude ih par na projekciji, a neretko i samo jedan gledalac, ali Petar svoj posao svaki put odradi kao da mu je puna sala.
Vim Venders u Arhivu Jugoslovenske kinoteke
– U Kinoteku sam došao juna 2002. godine, preko Omladinske zadruge. To leto i dobar deo jeseni proveo sam premotavajući nitratne filmove ispred zgrade Arhiva, u Košutnjaku. Odradio sam dva i po magacina, sa nekoliko hiljada kopija, od kojih su mnoge bile u lošem stanju. Kao kinooperater sam počeo da radim u zimu te godine, posle četiri i po meseca obuke u Muzeju kinoteke. Učitelji su mi bili Božidar Boža Jovanović i Ljuba Jelić, naši najbolji kinooperateri. Kada sam pred Božom prvi put pogrešio kod šniranja trake, udario me je po prstima. Bio sam zatečen, ali sam se pravio da ništa nisam primetio. Onda sam ponovo pogrešio i on me je opet udario, pa sam se okrenuo i pitao ga: Božo, jesi li normalan? Šta to radiš? A on mi kaže: Pa, učim te – seća se Petar.
Prvu projekciju za publiku imao je bioskopskoj sali u Kosovskoj ulici. Na programu je bio Felinijev „Amarkord“.
– U jednom trenutku, Ljuba, inače smiren čovek, uvek spreman da podeli znanje, otišao je iz kabine u susednu prostoriju da igra pasijans. Pitam ga: Ljubo, kako ću sam? Znaš ti, kaže, dobro ćeš uraditi. I pukne traka. Odem do Ljube i kažem mu šta se desilo. Ništa, kaže, kako sam ti rekao, nastavi. I ja se vratim, ušniram traku i nastavim projekciju, i shvatim da nije ni trebalo da idem do njega. Najvažnije, publika je izašla zadovoljna. Ipak je to Felini.
Doba drvenih stolica
Neumorni bibliofil, kolekcionar stripova i ljubitelj gramofonskih ploča, obdaren „slonovskim“ pamćenjem, Petar je odgledao, za sada, oko 10.000 filmova. Mrak bioskopske sale, kako kaže, bio je njegovo svetlo. Najviše se vraćao filmu „Violetera“ ili „Prodavačica ljubičica“ sa Saritom Montijel, koji je gledao oko 35 puta.
– Sedamdesetih i do sredine osamdesetih, u bioskopima si imao takozvane „ponovne premijere“. To su bile nove kopije starih filmova koje su distributeri otkupljivali za ponovno prikazivanje, između ostalih i „Doručak kod Tifanija“, „Čaj i simpatija“ Vinsenta Minelija, „Nijagara“ sa Merililin Monro i Džozefom Kotenom. Ponovna premijera „Prodavačice ljubičica“ bila je u bioskopu „Balkan“, gde su salu sa drvenim stolicama grejale dve kaljeve peći, koje su se nalazile desno od ulaza. Zimi je tu bilo prilično hladno, pa su gledaoci, kada je to bilo moguće, nastojali da sednu što bliže nekoj od njih. A tokom projekcije, kinooperater, koji je ujedno bio i ložač, silazio je u salu, otvarao vratanca peći i ubacivao ugalj. Nikome to nije smetalo – kaže naš sagovornik.
Poster za film “Prodavačica ljubičica” (fotografija je preuzeta sa zvezdan.forumsr.com)
Slično kolegi iz „Balkana“, i Petar je svojevremeno, pored redovnog posla, imao dodatne angažmane – učestvovao je, recimo, u ozvučavanju više starih filmova, kao i u pripremi izložbe posvećene domaćim rediteljima.
– Ta izložba je organizovana 2006. godine, u galeriji Ministarstva kulture. Do otvaranja je ostalo malo vremena, i trebalo je hitno napisati odrednice za tridesetak režisera. Rešili smo sve za dva radna dana. To nisu bili veliki tekstovi, tako da sam ih diktirao koleginici iz glave, a literaturu koristio tek toliko da ne pogrešim neki datum rođenja.
Kozara, Kosmaj, Odeon…
Filmove i bioskop zavoleo je, kaže, zahvaljujući ocu Nikoli, koji je bio konobar i šef personala u argentinskoj ambasadi u Beogradu. Jedini slobodan dan u sedmici Nikola je imao u nedelju, do 17.30 časova, i tada je, zajedno sa decom, Petrom i njegovom sestrom Ljiljom, praktikovao svojevrsni ritual – oko podneva su odlazili do grada, prvo na ručak u ekspres restoran „Zagreb“, koji se nalazio na mestu „Ruskog cara“, a onda u bioskop, na projekciju od 15 sati. Najčešće su išli u „20. oktobar“, eventualno „Odeon“, jer je Nikola voleo samo „krimiće“ i trilere. Petar kaže da ih je sa ocem odgledao nekoliko stotina, i da se mnogih još seća.
– Muzej Kinoteke u Kosovskoj sam otkrio sa 14, 15 godina. Prvi film koji sam tu gledao bio je „Doktor No“, prvi iz serijala o Džejmsu Bondu, i od tada, pa do 2006, iz Muzeja nisam izlazio. Poslednjih godina svraćam ređe.
Ulaz u bioskop “Odeon” (fotografija je preuzeta sa i1288.photobucket.com/albums/b500/lepigaja/)
Ranije sam išao u sve moguće bioskope, pratio sam redovni i repertoar u Kinoteci. Tada je bilo više bioskopa, i dvorana na periferiji, gde si mogao da vidiš filmove koje si propustio u „glavnim“ salama – „Odeonu“, „20. oktobru“, „Kozari“, „Domu sindikata“, „Jadranu“, „Kosmaju“… „Odeon“ je, recimo, imao 70 – milimetarske projekcije, i tu sam gledao „Spartaka“, „Ben Hura“ Vilijama Vajlera… Ta verzija je interesantna, zato što je ona koju smo mi gledali bila rađena za Istočni blok. Trajala je oko sat kraće od originala, jer su izbačene scene sa Hristom, ali tako vešto da praktično ne osetiš intervenciju. A kako je do toga došlo? Tako što je delegacija ruskih distributera bila u Holivudu, i tamo su gledali razne filmove, pa i „Ben Hura“. Rusi su bili oduševljeni filmom, ali su rekli Amerikancima da ne mogu da ga otkupe zbog scena sa verskim sadržajem. Međutim, ovi su bili uporni: Ako je to problem, isećićemo Hrista. I tako je i bilo.
Moderna vremena
Po Petru, prošlost je, uz sve mane i nedostatke, bila bolja. Najveći red za karte ispred Kinoteke, seća se, bio je 1983. godine, za film „Kerel“ Rajnera Vernera Fasbindera, kada se niz ljudi protezao sve do restorana „Kosovo“, prekoputa Skupštine. Velike gužve su se pravile i tokom ciklusa posvećenog Bunjuelu, nedugo posle smti španskog sinaste, u okviru koga su prikazane čiste kopije njegovih filmova nabavljene iz inostranstva, koje su simultano prevođene.
– Iste te godine, a proteglo se i na 1984, u Muzeju Jugoslovenske kinoteke, u Beogradu, organizovan je najveći ciklus nemačkog filma ikada u Evropi – od početaka do Fasbindera. Prikazano je puno nemih filmova iz doba nacističke Nemačke; recimo, gledali smo tada posle rata zabranjen antisemitski film „Jevrejin Zis“, nemačku (1940) i englesku verziju (1934); kompletan „Trijumf volje“… Sve sa trake. To je bilo uzbuđenje, ljudi su jedva čekali da vide film. A danas, u tržnim centrima, lično sam se uverio, mladi ljudi, dok traje neka akcija na platnu – još i gledaju; kako krene dijalog, uključe mobilni telefon.
Sala u Muzeju Jugoslovenske kinoteke u Kosovskoj ulici, u Beogradu (fotografija levo); Kadar iz nemačke verzije filma “Jevrejin Zis” (fotografija desno, dobijena iz Arhiva Jugoslovenske kinoteke)
Nekada su, obično ponedeljkom, posle projekcije, u Muzeju organizovane svojevrsne tribine o filmu, koje bi se, pitanje po pitanje, otegle do duboko u noć. Dolazili su ljudi svih fela, stariji i mlađi. Bilo je mnogo studenata, koji su, za razliku od današnjih, verovao ili ne, imali kulturnih potreba. Danas niko nema nikakve kulturne potrebe. Šta ćeš pojesti, popiti, povaliti.. to je sve – kaže on.
Da li će bioskopi preživeti koronu i Netfliks, Petar ne zna. On radi šta može i ni ne pomišlja da stane. Kako u šali kaže: Vrtim, dakle ne prestajem.
Petar Blečić
Vera, ljubav, nada
Pošto većina zagriženih filmofila ne mogu da izdvoje najbolji film, zamolili smo Petra da našim čitaocima preporuči po jedan o veri, ljubavi i nadi, koji su na njega ostavili najjači utisak.
– Kada je reč o veri, dvoumim se između Pazolinijevog „Jevanđelja po Mateju“ i „Isusa iz Nazareta“ Franka Zafirelija, ali neka bude ovaj drugi, kao meni najbolji film o Isusu Hristu. Pogodio je emociju Jevanđelja.
Ljubavni film koji najviše volim je „Marijana moje mladosti“. No, preporučio bih „Kratak susret“ Dejvida Lina, sa Trevorom Hauardom i Silijom Džonson. Zato što je najrealniji. To je priča o čoveku i ženi koji se sreću na železničkoj stanici, zaljube se jedno u drugo, iako su oboje već u braku, dožive malu avanturu i na kraju se vrate svojim supružnicima, shvatajući da jednostavno ne ide tako. Napravljen je rimejk sa Meril Strip i Robert De Nirom, može da se gleda, ali ko je gledao original, to ne može da gleda.
A što se tiče nade, svaki dobar film ima element nade u sebi. Recimo, „Noć kod gospođice Mod“ Erika Romera, sa Žan Luj Trentinjanom i Fransoaz Fabian. Ili „Poštanska kola“, meni omiljenog reditelja Džona Forda. Pa „Tačno u podne“ Freda Cimermana, koji je potpuno atipični vestern. Tu ima jedna predivna scena, kada Gari Kuper odluči da ostane u gradu, umesto da pobegne, kao što mu savetuju. Imaš taj krupni plan kada se znoji, jer ga je strah, ali ostaje, iako je napušten od svih. To je film.