Obrad Simić, od diplomate do portira

U filmu o neobičnim – običnim Beograđanima prošlog veka, jedna od zapaženijih uloga neizostavno bi pripala Obradu Simiću, svojevrsnom predstavniku stare aristokratije divnih manira, danas potpuno nepoznatom liku, o kome ni Googl gotovo ništa nije zabeležio.
Rođen 1891, diplomirao pravo šest meseci pre roka, u doba atentata u Sarajevu, pisar sreza vračarskog, poručnik na Solunskom frontu, sekretar ambasade Kraljevine SHS u Vašingtonu od 1919. do 1922. godine, osnivač i glavni urednik lista Bela vrana, prevodilac, po završetku Drugog svetskog rata osam puta hapšen, penziju je dočekao kao portir – beležničar u građevinskom preduzeću Komgrap. Sve životne uspone i padove nosio je dostojanstveno; dosledan sebi, do smrti je ostao šaljivi gospodin sa belom bradom koji priređuje najlepše zabave na Savi, na svom splavu.

Obrad je diplomirao pravo šest meseci pre roka, a u doba atentata u Sarajevu, bio pisar sreza vračarskog (slika levo)

Bio je poručnik na Solunskom frontu (prvi s desne strane)

– Ujka je završio takozvanu Realku, Drugu mušku gimnaziju, a kao student prava savladao je francuski, nemački i engleski. Mobilisan je posle atentata u Sarajevu, i sa činom poručnika prešao Albaniju. I slavu, Sv. Nikolu, dočekao je u Albaniji. Našao je neku miliket sveću, a na slavskoj trpezi bila je samo jedna jabuka, koju je podelio sa posilnim i najboljim drugom. Još čuvam njegov dnevnik iz tog doba, pisan običnom olovkom. Zanimljivo je da je, iako je rano operisao krajnike, strašno hrkao, i zbog toga umalo završio u Plavoj grobnici, jer su mislili da umire. Njegov prijatelj ga je spasao, pošto je objasnio vojnicima da Obrad tako diše – priča Olivera Stanisavljević, sestričina Obrada Simića. 

Olivera Stanisavljević, sestričina Obrada Simića 

U sećanju joj je, kaže, ostala i žena koju je upoznala na pomenu, 40 dana posle Obradove smrti. Ta žena joj je ispričala da je Obrad tokom Prvog svetskog rata spasao život njoj i njenoj ćerkici, tako što im je u Solunu našao porodicu koja je brinula o njima dok nisu uspeli da se vrate u zemlju.

Diplomata, advokat i novinar

– Godine 1919, Obrada je pozvao Nikola Pašić i pitao ga da li želi da bude sekretar ambasade u Vladivostoku. Ujka ga je odbio, uz obrazloženje da ima sestru nežnog zdravlja koju ne može da vodi u tu ledenicu. Onda, rekao mu je Pašić, idite u Vašington. Ispostavilo se da je to bila još lošija varijanta, jer je tamo velika vlaga, pa je Obrad ubrzo dobio miokarditis. Dao je ostavku posle dve i po, tri godine, i vratio se u Beograd, gde je otvorio advokatsku kancelariju u Ulici Vuka Karadžića. Tridesetih je izdavao list „Bela vrana“, koji je izlazio svakog četvrtka, i posle šest brojeva, zabranjen. Advokaturom je prestao da se bavi 1939, jer je počinjao rat. Posle toga više nikada nije radio kao advokat – kaže naša sagovornica.
Obrad je 1927. kupio plac na Topčiderskom brdu i na njemu sagradio kuću, koja je bila sva u lozi, jednu zgradu za životinje (prema Oliverinim rečima, svojevremeno su imali papagaja, dva konja, pse, mačke, golubove, pet majmuna, lisicu…) i zasadio vinograd. Sam je pravio vino i konjak. Plac se nalazio u Ulici Kaćanskog, a na tom mestu su danas kuće košarkaša Aleskandra Đorđevića i muzičara Gorana Bregovića.

Fotografija kuće na Topčideru koju je Obrad sagradio i tu živeo sa sestrom, zetom i njihovom decom (levo)
List „Bela vrana“, koji je izlazio svakog četvrtka, i posle šest brojeva je zabranjen

– Ujka nikada nije glasao na izborima. Poznavo je, inače, mnoge uticajne ljude. Dok je bio na vlasti, stalno ga je zvao Milan Stojadinović. Pričali bi telefonom, ali Obrad nije želeo da ga primi u kuću. Čim je Stojadinović smenjen, otišli su zajedno u lov, s tim što ujka nije nosio oružje, jer nije hteo da ubija životinje. Kod nas je dolazio i princ Đorđe. Bilo leto ili zima, uvek je bio u mantilu, zakopčan do guše, i uvek je sedao do bubnjare. Uopšte se nije znojio. Jednog dana zamolio je Obrada da nasamo popričaju u drugoj sobi, a kada je izašao, naklonio nam se i više nikada nije došao. Ujka nam je rekao da je Đorđe tražio da mu pomogne da sastavi testament sa naglaskom na želju da ne bude sahranjen na Oplencu. Međutim, Obrad ga je odbio, jer se više nije bavio advokaturom – objašnjava Olivera.

Album sa razglednicama iz Amerike

Obeležena kapija, prezren jer je znao engleski

Obrad je tokom nemačke okupacije čuvao koze u Beogradu, a posle oslobođenja izdržavao je porodicu od prevođenja. Kada su Amerikanci bombardovali Srbiju na Uskrs, pustio je bradu, jer se razočarao u njih. Zbog te brade je kasnije imao mnogo problema.
Jednog jutra, na njegovoj kapiji osvanuo je natpis: Obrade, izdajico, gde ti je nacionalni ponos? Prezirali su ga jer je znao engleski (U Beogradu su se pre Drugog svetskog rata mogli na prste izbrojati vrsni znalci engleskog jezika; među stranim jezicima bio je dominantan francuski).
– Natpis je stajao na ogradi 10 godina, jer Obrad iz principa nije hteo da ga obriše. Ali, jedne noći došli su njegovi najodaniji prijatelji i prefarbali natpis, a da ovaj to nije ni znao – priča Olivera.

Osam puta je hapšen. Prvi put ga je izvukla učiteljica iz kraja, čiji je zet bio poznati komunista, koga je ujka svojevremeno spasio. Jednom su ga uhapsili samo zato što je pomenuo Maršala, ne misleći pri tom na Tita, ali su ga cinkaroši pogrešno shvatili. Poslednji put je proveo sedam meseci u samici, jer je želeo da organizuje pomen našoj kućnoj prijateljici, glumici Žanki Stokić. Planirao je da za 40 dana pozove 40 sveštenika – priča Olivera.

U zatvoru zbog Žanke Stokić

Obrad Simić bio je jedan od retkih ljudi koji su do kraja ostali uz Žanku Stokić. U teškim danima skupljao je novac za Žankin insulin, a kada je poznata glumica ostala bez hrane, često su je zvali da im „učini čast“ i dođe na ručak, trudeći se da ne povrede njeno dostojanstvo. U Obradovoj kući, teta – Žanka, kako je naziva Olivera, diktirala je svoj testament advokatu Mitketu Terzibašiću. Molila je da se sahrani na volovskim kolima, sa njenim pirotskim tepihom preko kovčega. Sve je ostavila sluškinji Magdi.
– Ujka je organizovao sahranu. Ispratilo je oko 10.000 ljudi, a Obrad je u smokingu svima delio karanfile, koje su posle bacili u grob. Ja sam svoj karanfil sačuvala i još ga čuvam.
Ujka je, inače, bio svedok da je Žanka tokom okupacije tri dana u svojoj kući krila Koču Popovića. Tada mu je Obrad sredio da pobegne iz Beograda, preko nekog seljaka iz Žarkova, koji je posle sahranio Žanku. Koča kasnije nije hteo prst da pomeri da je spasi – kaže Olivera.

Kao penzioner vreme je najradije provodio na Savi

Zuko Džumhur, Peko Dapčević i Koča Popović

Obrad je posle rata kupio splav na Savi. Tu su ga posećivali prijatelji i razni umetnici, među kojima je bio i Zuko Džumhur.

– Zuko je došao jednog dana i pitao Obrada: Gospodine, da li moja crna brada može da se pokloni vašoj sedoj bradi i nešto nauči od vas? Tako su se upoznali. Posle par meseci, pristaje uz naš splav čamac sa Pekom Dapčevićem, Kočom Popovićem i još nekim društvom. Seli su da nešto popiju. Koča je sve vreme gledao u pravcu Banovog brda, izbegavajući ujkin pogled. U jednom trentuku Peko upita Džumhura: Zuko, šta ćeš ti ovde? A Zuko mu odgovori pričom o tome kako su se Obrad i on upoznali. Peko mu tada kaže: Idi, bre, baš si našao društvo. A Zuko mu kaže: Bolje nego ti.

Petar Blečić, Olivera Radaković

Obrad Simić je umro 18. januara 1962, u Beogradu. Na pogrebu je svirala njegova omiljena pesma „Tamo daleko“.