Kada, kao jedini gosti, u jednoj od tri kafanice na Divčibarima, naručite dve kafe, uz koje, dobijete i ratluk, platite 120 dinara i od ljubaznog kelnera saznate da je radno vreme „po potrebi“, što znači, „sedite koliko vam drago, zatvaramo kad odete“, shvatite da ste došli na pravo mesto – u neki drugi svet. Pobegli iz grada, gužve, ludnice...
Odmah zaboravite dosadne poznanike, zavidne kolege, namrgođene šefove, folirante iz okruženja, priče o besparici i bolestima, probleme na poslu i u kući, neplaćene račune… Zar bilo šta od toga ima smisla?!
Divčibare, krajem juna: Kao da ste došli u neki drugi svet
Ovde pekara radi „dok ima hleba“, sa kim god se mimoiđete kaže vam „Dobar dan“, sat vremena možete sedeti pored magistralnog puta, a da ne prođe nijedan automobil, isto toliko možete šetati po stazama, a da ne sretnete živu dušu… A sve to, krajem juna! Istina, meštanima ovakve prilike ne idu na ruku, kažu, besparica je „proredila“ čak i vikendaše, koji su ovde, inače, najbrojniji gosti.
Manje posetilaca, ali, na sreću, dece nikad ne manjka
Na Divčibarima ima oko 2.000 kuća, a od toga samo 200 stalno naseljenih. Većina je podignuta u neka bolja vremena, kad je „Krušik“ hranio Valjevo, a „Zmaj“ ili „IMT“ pola Beograda. Veliki kombinati imali su tu i svoja odmarališta, ali je većina njih ili propala, ili je prilično zapuštena.
Luksuzno opremljena, velika odmarališta, još većih kombinata, nekada su bila prepuna, a čitava naselja koja su “izrasla” u blizini, nose nazive po tim preduzećima.
Podizali su tu vikendice i gastarbajteri, poznate ličnosti, glumci, pevači, dobrostojeći lekari i profesori, ali i oni sa, u to doba, skromnijim prihodima – nekadašnja „srednja klasa“. Pravo je zadovoljstvo sada šetati i razgledati te prelepe kuće, od kojih svaka priča neku svoju priču.
Vikendice, ne zna se koja je lepša…raj za oči
– Nekada je bilo mnogo turista i iz Hrvatske i Slovenije. Iznesem ručno pletene džempere, a oni se otimaju, prodam ih za dan – priča Milena, koja na Divčibarskoj pijaci prodaje rukotvorine već 40 godina. Njena porodica ima malu manufakturu, sinovi i muž izrađuju predmete od drveta, napravili su mašine za rezbarenje, a ona veze, plete, pravi nakit i, sada popularan, dekupaž. Što bi se reklo, „prate tokove“. Ali, kupaca je sve manje. Glavne mušterije su đaci koji sa rekreativne nastave ili letovanja, kući nose suvenire – drvene sekirice, opanke, magnete, priveske… A, svuda utisnuto – Pozdrav sa Divčibara. Ovakvi, sitni suveniri koštaju oko 120 ili 150 dinara.
Suveniri od drveta su najprodavaniji jer su jeftini i interesantni deci. Ostale stvari su više “za gledanje”
Ništa bolje ne prolaze ni ostali prodavci, uglavnom žitelji okolnih sela, koji su kuće podigli i decu iškolovali zahvaljujući turistima i koji se nadaju da će i ova godina biti bolja, samo da dođe juli. Slatko od divljih jagoda ili kupina (600 dinara), rakija od kantariona ili kruškovača (800 dinara), sok od borovnica ili ribizli (600 dinara) – sve su to specijaliteti bez kojih je bilo nezamislivo vratiti se sa Divčibara, a sada je lepo za gledanje, ali „može i bez toga“.
Planinska gozba: Vrhunski specijaliteti za male pare. Ručak za dvoje, sa pićem, za manje od 1.000 dinara
– Ma ima i sada kupaca, nije kao nekad, al nismo ni mi ko što smo bili, pa opet, nismo za bacanje – šali se čiča koji prodaje kajmak (600 dinara), pršutu (1.700), sudžuk (1.200 din)… Miriše na metar oko tezge. Ko može da odoli?! „Naseckaj nam, čiča, od svega po malo, zapakuj, pa da krenemo u obilazak!“
cene, Divčibare, odmarališta, pijace, šetnja, vikendice