Senka sramote na grobu Vase Čarapića

Dana 30. novembra, pre 213 godina, poginuo je Vasilije Vasa Čarapić, čuveni vojvoda iz Prvog srpskog ustanka. Svojom smrću, pisao je krajem 19. veka književnik Milan Đ. Milićević, pokazao nam je kako se umire za otadžbinu, a svojim grobom, koliko dugo treba čekati zahvalnost. I dok mnogi ljudi, makar i površno, znaju priču o Čarapićevoj pogibiji, manje je poznato na šta se odnosi drugi deo Milićevićevog zapisa.

Nazivan još i Zmaj od Avale, Vasa Čarapić je bio jedan od prvih Karađorđevih vojvoda u ustanku protiv dahija, i čovek koga je ovaj toliko cenio da je imao retku privilegiju – da u svako doba uđe Voždu pod čador, bez prijavljivanja. Upravo je Čarapić ubedio neodlučnog Karađorđa da napadne Beograd, iako druge ustaničke starešine nisu verovali da se grad može osvojiti.

Rođen je 1770. godine, u Belom Potoku, selu pod Avalom.

– Čarapići, koji potiču iz plemena Kuči, ni ranije nisu „išli niz dlaku“ Osmanlijama, pa su tako, početkom 18. veka, zbog jednog događaja koji je „kumovao“ njihovom prezimenu, i napustili Crnu Goru. Navodno je neki Vasin predak slučajno ubio psa nekog Turčina, i za to platio globu, ali na vrlo ponižavajući način po Turke – umesto u kožnoj kesi, kakve su se tada koristile za nošenje novca, globu je isporučio zamotanu u čarapi. Tako su Čarapići dobili prezime, a besni Turci povod za surovu odmazdu – kaže istoričar Mirko Marković.

Međutim, Vasa im se, za vreme svog relativno kratkog života, još više zamerio. U ranoj mladosti je kao frajkor (član dobrovoljačke milicije etničkih Srba) učestvovao u ratu Austrije i Turske u Kočinoj krajini, nakon čega je izabran za kneza gročanske nahije.

– Pošto se pokazao kao pronicljiv i odlučan starešina, Čarapić se našao na spisku za likvidaciju beogradskih dahija, a kada je počela seča knezova i viđenijih ljudi, u kojoj je među prvima stradao njegov brat od strica, Marko, odmetnuo se u hajduke. Na osvetu nije dugo čekao. Par meseci od početka ustanka, kod sela Leštana, sačekao je u zasedi zloglasne Turke krdžalije, predvođene Kučuk Alijom i Alijom Gušancem, dok su se povlačili ka Beogradu iz Jagodine, i naneo im težak poraz. S tim u vezi, ostala nam je priča da su Turci u gradu posle tog događaja dvaput zaključavali svoje kapije.

A sredinom naredne, 1805. godine, zajedno sa Karađorđem, vojvodom Radičem Petrovićem, Jankom Katićem, Simom Mirkovićem, Stanojem Glavašom i još nekim starešinama, učestvovao je u osvajanju Karanovca, današnjeg Kraljeva – napominje Marković.

Herojska smrt

Prema nekim procenama, u napadu na Beograd, krajem novembra 1806. godine (po starom kalendaru), učestvovalo je između 12.000 i 20.000 ustanika, sa četrdesetak topova, dok su Turci imali oko 300 topova. U grad, opasan dubokim šancem, moglo se ući samo kroz četiri gradske kapije, pa je Karađorđe glavninu vojske rasporedio u četiri kolone, predvođene najsposobnijim starešinama – jedna kolona sa 3.000 boraca, pod komandom Miloja Petrovića Trnavca, trebalo je da napadne Sava – kapiju (u blizini današnje Karađorđeve ulice); druga, iste jačine, na čelu sa Simom Markovićem, krenula je na Varoš – kapiju (na uglu današnjih ulica Pop –Lukine i Kosančićevog venca); treća kolona, sa takođe 3.000 boraca, kojom je komandovao Vasa Čarapić, trebalo je da osvoji najtvrđu, ozloglašenu Stambol – kapiju (kod današnjeg Narodnog pozorišta), dok je Stanoje Glavaš sa 2.000 ljudi imao zadatak da prodre kroz Vidin – kapiju (u današnjoj Dušanovoj ulici).

Najžešće borbe vodile su se baš oko Stambol – kapije, a jedan od najpreciznijih opisa Čarapićevog stradanja ostavio nam je Petar Jokić, starešina lične Voždove garde, koji se tada zadesio u Vasinoj blizini.

„Čarapić je bio baš uz mene”, pisao je kasnije, „i sve je izmicao prvi. Kad god hoće u koju rupu napred da skoči, on se okrene te vikne momcima da idu za njim. Na jedan mah on ne skoči, nego pade u jednu rupu i progovori: E, izede me pas, zakon mu njegov!

I odista ga olovo bejaše udarilo u lopaticu nad stražnjicom, pa izbilo na mali trbuh…”

No, Čarapić je, kažu, i smrtno ranjen hrabrio saborce, dok su ga odnosili sa bojišta. „Ne bojte se”, govorio im je. „Eno peva Čamdžija”, misleći pritom na Milisava Čamdžiju koji je uzjahao turski top na bedemu i zapevao na sav glas.

Smrt Vase Čarapića na Stambol kapiji, Anastas Jovanović, 1860. godina

Vojnici su ranjenog vojvodu odneli na Tašmajdan, u Karađorđev logor, gde je ubrzo izdahnuo, pošto je izrazio želju da bude sahranjen u manastiru Rakovica. Posle desetak sati borbe, ustanici su zauzeli beogradsku varoš, da bi im Turci, par nedelja kasnije, predali i tvrđavu. Bila je to jedna od najvećih vojnih pobeda u Prvom srpskom ustanku.

Ni drvena krstića

Vasina hrabrost i junačko stradanje opevani su u narodnim pesmama, dobio je i svoju ulicu u Beogradu, a, po Simi Milutinoviću, čak mu je i Vožd pozavideo na takvoj smrti: „Jegda li ću nekad i ja tako u minutu opasti najslavniju“. U tom smislu, rečita je i beleška Milana Đ. Milićevića, kome je Petar Jokić, Karađorđev buljubaša, pričao o Čarapiću 46 godina nakon smrti Zmaja od Avale. „Kazavši“, piše Milićević, „kako je Čarapić pao, Jokić se zagušio od plača i, dugo posle toga, nije mogao nastaviti pričanja“.

Teško je, stoga, poverovati u činjenicu da je pristojna nadgrobna ploča na Čarapićevom grobu postavljena tek 103 godine od kako je po njemu nazvana jedna od najstarijih ulica u prestonici! A kako je izgledao grob ovog junaka 1885. godine, opisao je revnosni Milan Đ. Milićević, koji je tada posetio manastir Rakovicu.

Manastirska crkva svetih arhanđela Mihaila i Gavrila u Rakovici, sa čije se leve strane (od ulaza) nalazi grob vase Čarapića

Uz crkvu, na Čarapićevom grobu, piše Milićević, stajao je jedan nov krst, koji nije bio pobijen u zemlju, već pripleten žicom za gvozdenu ogradicu. Na istočnoj strani krsta bilo je ispisano ime Milenko Dimitrijević, pa su ta slova počupana, i neko je, sa zapadne strane, „dosta aljkavo“, kako je primetio Milićević, sročio ime – Vasa Čarapić. „Što je jednom bilo odviše, to je neko prineo, i priložio Čarapiću, koji na grobu svome ni drvena krstića nema!“

Ploča na grobu Vase Čarapića u manastiru Rakovica koja je postavljena 1910. godine po naredbi Petra Prvog Karađorđevića

Tek je 1910. godine, po naredbi Petra Prvog Karađorđevića, čuvenom vojvodi Vasi podignuta nadgrobna ploča, koja i danas obeležava mesto na kome je sahranjen.

Petar Blečić