Kada se nađete u Vinči, naselju udaljenom 14 kilometara od Beograda, teško vam je da poverujete da je tu pre 7.000 godina cvetala najrazvijenija praistorijska civilizacija u Evropi. Još je neverovatnije da je ovo arheološko „čudo“ otkriveno tek pre stotinak godina, i to zahvaljujući, pre svega, rušilačkoj snazi Dunava, koji je vekovima spirao deo po deo zemljišta, ostavljajući na obali ostatke predmeta od gline.
No, cinici bi, ipak, rekli da je najneverovatnija stvar u celoj priči to što je početkom 20. veka na ovo blago naišao pošten čovek – izvesni deda Panta, zvani Čeprkalo. Panta je nekoliko tih predmeta odneo u Narodni muzej u Beogradu, takoreći „na ruke“ Miloju Vasiću, tada jedinom školovanom arheologu kod nas, koji je shvatio da je reč o nečemu neobičnom. Vasić je 1908. godine započeo iskopavanja na lokalitetu Belo Brdo i otkrio ostatke neolitskog naselja.
Miloje Vasić je 1908. godine započeo iskopavanja i otkrio ostatke neolitskog naselja.
Prema rečima Dragana Jankovića, arheologa i kustosa Muzeja grada Beograda u Vinči, arheološko nalazište se prostire na 15 hektara, od čega je istraženo samo desetak ari. Prva iskopavanja u Vinči obavljena su od 1908. do 1934. godine i tada je istražen sloj dubine 10 i po metara.
– U tih 10 i po metara veštačkih naslaga upakovano je 7.500 godina života bez prekida, što Vinču čini jednim od retkih mesta u svetu sa takvim kontinuitetom. Zanimljivo je da je 80 odsto naslaga nastalo u prvih hiljadu godina, iz čega zaključujemo da se u Vinči najintenzivniji život odvijao u neolitu, intenzivnije nego u bilo koje drugo doba.
Dragan Janković, arheolog i kustosa Muzeja grada Beograda u Vinči
Poznato nam je i da su za vreme od oko 1.000 godina, koliko je trajala ova civilizacija, ovde bila tri velika požara. Zahvaljujući vatri, i danas se mogu videti ostaci neolitskih kuća. Bile su to nadzemne građevine, ne kolibe ili sojenice, već kuće u današnjem smislu reči. Imale su drvenu konstrukciju, površinu od 20 do 80 kvadrata i bile prekrivene trskom, a spolja i iznutra malterisane mešavinom blata i pleve. Taj malter se ispekao u požaru i sačuvao negativ drvenih konstrukcija kuća, slično kao što je vulkanska lava konzervirala antičke kuće u Pompeji – kaže Janković i dodaje da mnogo toga ukazuje da ovo naselje od pre 7000. godina nije bilo seosko, već gradsko:
– Sve kuće su pravljene u nizovima i okrenute ka severoistoku zbog vetrova. Pri tom, nisu imale dvorišta. Ako dokažemo da je Vinča bila gradsko naselje, a puno toga ukazuje da jeste, onda bi to, u najmanju ruku, bio jedan od prvih evropskih gradova. Jer, pre tog vremena, nigde na prostoru Evrope nema gradskih naselja, javljaju se od tog trenutka na ovamo.
Sredinom neolita, kaže Janković, desilo se nešto što je promenilo svet na dramatičniji način nego točak – ljudi su počeli sa đubrenjem zemlje. Ovo im je omogućilo da se trajno vežu ne samo za neki prostor, već za određeno parče zemlje. Tako su nastali privatna svojina, viškovi hrane i nepoljoprivredne delatnosti – zanati, prerada i trgovina. A sa pojavom trgovaca i zanatlija rodila se i potreba za gradom, jer grad nije potreba ratara, već trgovaca i zanatlija.
Vinčanska kultura je prva ozbiljnom evropska civilizacija
Postaju važni i putevi i komunikacija. Putevi su tada išli pored reka. Reka je savršeni putokaz, a Vinča je, opet, bila prirodna raskrsnica svih važnijih puteva. Ako je u to vreme neko krenuo sa Bliskog istoka, obala Egejskog ili Crnog mora, prema severu ili zapadu Evrope, dolinom Vardara, Morave ili Dunavom, prolazio je pored Vinče.
Prema Jankovićevim rečima, nije slučajno što je neolitski grad nastao baš ovde, na ušću male reke Bolečice u Dunav, a ne na ušću Save u Dunav, dve velike reke.
– Bolečica izvire na Avali, koja je za stanovnike neolitske Vinče bila vrlo bitna, jer je, osim hrane, prebogata retkim mineralima i rudama. Od tih minerala i ruda, za stare Vinčance najvažniji je bio cinabarit, sulfid žive. Prerađivali su ga i od njega dobijali prelepu cinober, purpurnu boju. Pigment crvene boje je jako redak u prirodi, a crvena boja je u svim vremenima zbog svoje simbolike bila vrlo tražena. A pošto je bila retka, bila je skupa i zgodna za trgovinu. U antičko doba, crvena boja je bila strateški proizvod Feničana, s tim što su je oni dobijali iz jedne vrste puževa. Feničanin, inače, na starogrčkom znači purpuno. Dakle, crvena boja je bila zaštitni znak najuspešnijih antičkih trgovaca Feničana, a i najuspešnijih neolitskih trgovaca, Vinčanaca – kaže naš sagovornik.
On napominje da se preko puta Vinče nalazi ušće reke Tamiš, koja izvire na Karpatima. Tamo su Vinčanci nabavljali najtraženiju sirovinu u nelitu, strateški važnu kao što je danas nafta. Opsidijan. Prirodno, vulkansko staklo.
Danas se za operacije srca i oka koriste skalpeli od opsidijana
– Opsidijan je bio dragocen, jer se lomljenjem te stene dobijaju sečiva oštra kao skalpel. To je najoštrije mehaničko sečivo koje je čovek ikada držao u ruci, toliko oštro da se čak i danas za operacije srca i oka koriste skalpeli od opsidijana. Međutim, opsidijan je u neolitu bio skup zbog nečeg drugog – kao nezamenljiva sirovina za pravljenje alatki za košenje trave. Jer, tada je bilo životno važno obezbediti dovoljno hrane za domaće životinje preko zime.
Opsidijan, dakle, svima treba, a bilo ga je na samo tri mesta u Evropi – Siciliji, Grčkoj i Karpatima. Preduzimljivi Vinčanci su odlazili do Karpata i donosili velike količine, pa drugi trgovci nisu ni išli tamo, jer im je bilo lakše ga kupe u Vinči. Tako je Vinča postala jedno od najvećih trgovačkih središta onog doba u Evropi, ali i moćan kulturni centar – objašnjava Janković.
Mnogi naučnici, zbog svega toga, smatraju Vinčansku kulturu prvom ozbiljnom evropskom civilizacijom. Ova kultura obuhvatala je prostor mnogo veći od današnje Srbije – na zapadu se prostirala do današnje reke Bosne, odnosno Tuzle, na istoku do Sofijskog polja, a na severu i jugu do Transilvanije u Rumuniji, odnosno Skopske kotline u Makedoniji. O tome svedoče stotine nalazišta sa arheološkim materijalom identičnim vinčanskom, kao da ih je izradila jedna ruka.
– To što su u Transilvaniji i na Kosovu, dve udaljene oblasti, pronađeni stilski isti predmeti, pravljeni od lokalnih sirovina, znači da su te zanatlije razmišljali na isti način, to jest da je između njih postojala fantastična komunikacija.
Arheološko nalazište Vinča i Muzej u kome se čuvaju vredni eksponati
Poslednja otkrića, međutim, pokazuju da je ta kultura prva u svetu iznedrila i tehnologiju prerade bakra. Naime, arheolozi su u neolitskim slojevima na lokalitetima Vinčanske kulture u istočnoj Srbiji pronašli bakarne predmete i kada su ih analizirali u Kembridžu, rezultati su pokazali da su to najstariji predmeti od topljenog bakra u svetu. Ispostavilo se da se prva metalurška revolucija nije odigrala na Bliskom istoku, nego na ovom, našem prostoru, što celoj toj civilizaciji daje još veći značaj – zaključuje Janković i napominje da i pored raznih kontroverzi, ipak niko ne spori da je Vinčanska kultura zenit evropskog neolita.
Petar Blečić
Lepenski vir, Starčevo, pa Vinča
Razdoblje neolita na našim prostorima pokriveno je sa tri kulture, koje se vremenski nadovezuju jedna na dugu. Na samom početku je kultura Lepenskog vira koja je trajala od 8000. godine pre nove ere do 6200. pre nove ere. Period od 6500. godine p. n. e. do 5250. godine p. n. e. pokriven je starčevačkom kulturom, dok Vinčanska kultura pripada kraju ovog razdoblja – od 5200. godine pre nove ere do 4250. godine pre nove ere. Lepenci su bili lovci i sakupljači, Starčevci prvi zemljoradnici, a Vinčanci prvi trgovci.
Mrtvi Srbi sačuvali blago
Ostaci neolitskog naselja u Vinči sačuvani su do današnjih dana zahvaljujući, između ostalog, i grobovima mrtvih Srba. Naime, iznad samog nalazišta praistorijskih slojeva pronađeno je hrišćansko groblje iz 9. veka sa oko 1.000 grobova. A pošto običaji našeg naroda ne dozvoljavaju nikakvu gradnju ni obradu zemljišta na takvim mestima, može se reći da su mrtvi Srbi sačuvali ovo arheološko blago.
arheologija, Avala, Lepenski vir, neolit, Starčevo, Vinčanska kultura