Zgrade kao slikarsko platno

Pakao živih nije nešto što će tek nastati; ako već postoji, onda je to nešto što je tu, pakao u kojem svakodnevno živimo, koji stvaramo živeći zajedno. Postoje dva načina da se ne pati. Prvi mnogima uspeva: prihvatiti pakao i postati deo njega do te mere da ga više ne primećuješ. Drugi je rizičan i zahteva neprekidnu pažnju i učenje: usred pakla tražiti i prepoznavati ono što nije pakao, i činiti da traje, dati mu prostora.

Odlomak iz romana „Nevidljivi gradovi“, Itala Kalvina

Ogromna količina betona i nebrojeni prljavi, oljušteni zidovi Novog Beograda svojevremeno su inspirisali Mišu Jensa, koji se 1995. vratio iz Pariza u Srbiju kako bi završio srednju školu, da, primenjujući iskustvo koje je stekao druženjem sa francuskim grafiterima, unese živost u sivilo Bloka 45 slikajući grafite. Uskoro su mu se pridružili drugi momci iz kraja, za njima su došle nove generacije uličnih umetnika, menjali su se stilovi i trendovi, a radovi postajali sve veći i kompleksniji… Danas je ovaj deo grada galerija na otvorenom, koju održavaju lokalci i gde se mogu videti dela nekih od najistaknutijih grafitera u Srbiji, pri čemu pojedini grafiti opstaju više od 20 godina.

Prema rečima istoričarke umetnosti Ljiljane Radošević iz Udruženja „Street art Belgrade“, koja se istraživanjem grafita i „strit arta“ bavi dve decenije i sprema doktorat na tu temu, grafiti su stigli u Beograd sredinom osamdesetih sa brejkdensom. Pojavili su se na Savskom keju, na mestima gde su se okupljali poklonici „brejkinga“ da uvežbavaju plesne korake i izvode svoje performanse, ali pošto oni nisu bili baš dobri umetnici i nalet brejkdensa nije dugo trajao, počeci zvanične grafiti kulture u Beogradu vezuju se za 1995. godinu i Mišu Jensa.

– Miša Jens se smatra za tatu beogradskih grafita. On je bio predvodnik prve generacije grafitera koji su se okupljali u Bloku 45. Većina tih momaka su živeli u ovom bloku, ali su tu dolazili i crtači iz ostalih blokova i delova grada. Oni su utemeljili takozvani beogradski stil, koji se razvio iz ‘trouapa’, što je jedan od najjednostavnijih oblika grafita, gde obično imamo jedan ‘autlajn’ ili okvir, eventualno dva, ako crtač ima vremena, i jednu boju za popunjavanje. Specifičnost grafita iz tog perioda je da su uglavnom bili srebrni sa crnim okvirom, jer srebrna boja ili hrom najbolje pokriva sve površine i uvek izgleda kako treba, bez obzira na to da li se nanosi na ciglu, beton ili pločice, kao u blokovima, pa im je zato bila omiljena. Miša Jens je 1996. sa Cobeom i nekolicinom momaka iz blokova formirao i prvu beogradsku grafiti ekipu – AGC, to jest Anonymus Graffiticus Crew. Sa njima je često sarađivao reper Đus, koji je u mladosti, paralelno sa repovanjem, crtao grafite pod pseudonimom Sejn (Sane). Neki od njihovih radova još uvek krase zidove Bloka 45. Inače, skraćenica AGC, koja sadrži hemijsku oznaku za srebro, sugerisala je i da je Beograd, u kome smo tada imali skoro isključivo srebrne radove ili ‘silver piseve’, Srebrni grad, odnosno AG siti (city) – objašnjava Radoševićeva.

Istoričarka umetnosti Ljiljana Radošević ispred grafita prve beogradske grafiti ekipe AGC – Anonymus Graffiticus Crew (fotografija levo); Sejn (Sane) je bio pseudonim repera Đusa (na fotografiji desno, u sredini)

Najstariji grafiti u blokovskoj galeriji, rađeni do 1997, mali su za grafiterske standarde i prilično svedeni, što je svojevrsni danak vremenu u kom su nastali, kada nije bilo interneta, časopisa ni adekvatnih sprejeva, dok su oni koji su se mogli naći bili vrlo skupi. Ali, to se promenilo već sa drugom, godinu, dve mlađom generacijom grafitera, kojoj, između ostalih, pripada ekipa Bgilegal, čiji su članovi bili dizajneri Nikola i Nenad Radojčić, „Braća Burazeri“, danas prepoznatljivi po brendu „Dechkotzar“ – njihovi radovi su šareniji, veći i kompleksniji, a uz to su imali priliku da eksperimentišu sa raznim stilovima, da bi treća generacija, koja je stupila na scenu oko 2000. godine, koliko – toliko uhvatila priključak sa svetom i postavila osnove anti stila.

Jedan od najstarijih grafita u Bloku 45 na kojem je predstavljen lik Boba Roka iz stripa “Alan Ford” naslikao je 1995. godine grafiter Doktor Gi, koji se nije dugo zadržao na sceni (fotografija levo); Kultni grafit u Bloku 45 sa logoom hip – hop grupe “Sajpres hil” uradio je Mise, jedan od grafitera prve generacije, 1996. godine 

– Stil u grafiti kulturi generalno znači da imate savršenu tehniku, da vešto baratate sprejem, tako da ništa ne curi, da kad, recimo, popunjavate, površina bude jednoobrazna i staklasta, a senke ujednačene i urađene kao erbrašom. I, najvažnije, da crtač ima svoj stil slova po kome je prepoznatljiv, koji nije kopiran. Sa anti stilom, takoreći, dolazi do odstupanja od tehničkog savršenstva i zadatih obrazaca, i tu imamo dva različita pravca – u Barseloni, momci iz ekipe ‘Crne ovce’ (Los ovejas negras), rade nešto što više liči na strit art, nego na grafite; sa druge strane, u nordijskim zemljama se primenjuje politika nulte tolerancije za grafite, pa momci koji se usuđuju da crtaju na ulicama nemaju vremena da se bave tehničkim aspektima, već rade brzinski, namerno ofrlje, puštaju da im curi boja… Slično tome, kod nekih naših grafitera treće generacije, kao što je Bisk, nemamo jasan ‘autlajn’ i jasno popunjavanje slova, već sve deluje kao ižvrljano. Dok su ranije slova bila osnov grafita, a karakteri služili tek za ulepšavanje, neki od momaka iz tog talasa crtaju isključivo karaktere. U tu generaciju spada Ejndžel, koji se bavio alternativnim stripom pre nego što je počeo da radi grafite. Svi njegovi karakteri su potpuno ‘iskrivljeni’, on se namerno trudi da izgledaju bizarno i drugačije od onoga što se inače radilo – kaže Ljiljana Radošević.

Kao i svi ostali iz treće generacije grafitera, Bisk je krenuo od zadatih grafiti standarda, pa ih je onda razgrađivao (fotografija levo); Lik kauboja koji je naslikao Ejndžel (fotografija desno)

Blokovski kustos

Zanimljivo je da ova nesvakidašnja galerija, kako i priliči, ima nesvakidašnjeg „kustosa“. Tu odgovornu dužnost, ako se tako može reći, obavlja Houp, trenutno najaktivniji i najznačajniji grafiter ne samo u blokovima, već i šire, koji je rođen u Bloku 44. Osim što je nacrtao i restaurisao brojne grafite u komšiluku, što sam, što u društvu sa drugim crtačima, Houp je čovek kod koga su mladi vremenom počeli da dolaze da traže dozvolu da oslikaju neki zid u „45 – ici“, pa se prihvatio da organizuje gde će da crtaju.

Međutim, vrhovni arbitri koji donose konačnu presudu o kvalitetu nekog rada su, čini se, ipak sami stanari Bloka 45. Iako su većinom blagonakloni prema grafiterima, toliko da nije retkost da ih počaste rakijom dok crtaju, a ima i onih koji se orijentišu na osnovu grafita („To je onaj ulaz kod Hogara Strašnog“), dešavalo se, mada retko, i da prekreče neki grafit koji im se nije svideo.

– Dobar primer toga je grafit „Voja“. Voja je, inače, jedan od momaka iz kraja, koga su mlađi ljudi iz komšiluka voleli, a stariji iz nekog razloga nisu. Kada je pre par godina poginuo, momci iz kraja su uposlili Deroksa da uradi Vojin portret, jer je najbolji u prikazivanju fotorealističnih likova. Ali, komšije su ga posle par nedelja prekrečili. Od tada su grafiteri kada god bi prošli pored tog zida, ispisivali raznobojnim sprejevima Voja, Voja, Voja, Voja, Voja… tako da je to posle par meseci ličilo na pravu eksploziju boja ili nešto što bi naslikao Džekson Polok. I onda je taj zid tako stajao, niko ga nije dirao, da bi krajem 2018. godine došli Nes i Houp i uradili šareni grafit koji stoji i danas, na kojem sve boje predstavljaju ono što je skupljalo na zidu prethodnih godina. I komšije su to prihvatile. Dakle, kao što momci imaju pravo da urade šta žele, tako i ljudi koji žive u tom kraju imaju pravo da reaguju i intervenišu na ono što ne žele na zidu svoje zgrade. Na kraju su, ipak, došli do koncenzusa – napominje naša sagovornica.

Mada neki ljudi crtanje grafita nužno povezuju sa vandalizmom, Radoševićeva kaže da je takvo mišljenje pogrešno i da je sloboda koju pruža ulica za mnoge grafiti umetnike bila podsticajna, omogućivši im da razvijaju svoju kreativnost do krajnjih granica i u drugim umetničkim oblastima, kao što su dizajn, arhitektura ili muzika. A šta se dešava kada ljudi puste mašti na volju pokazuje priča o Pirosovom radu „Tako je Džamutka otkrila vatru“.

Mural “Tako je Džamutka otkrila vatru” koji je naslikao Piros (fotografija levo), na Bežanijskoj kosi nalazi se njegov mural “Tako je Džamutka otkrila boju”; Mnogi grafiti su inspirisani popularnom kulturom, stripovima, muzičkim grupama koje su slušali ulični umetnici; Nes je veliki ljubitelj Hogara Strašnog (fotografija desno) 

– Piros je grafiter i dizajner, koji zarađuje za život izrađivanjem pozadina video igrica. Svojevremeno je svom tagu, što je ustvari stilizovani potpis, dodao crtani lik koji je nazvao Džamutka. I to se radi u strit artu, osmisli se logo koji se onda koristi umesto taga; glavni primer u Beogradu je Inspektor Yoda Zgužvani. Što se tiče džamutke, taj izraz je ‘s južnu prugu’ i predstavlja više različitih stvari – nešto bezobrazno, grozno, pa i nepoznata, užasna stvorenja koja vrebaju u mraku; džamutka je sve i ništa, zato što je toliko strašna da niko ne može da je opiše. Piros ju je na muralima predstavio kao nekakvu kombinaciju ptice i pčele, dakle, dao joj je lik, da bi, prošlog leta, kada je radio svoju prvu samostalnu izložbu, izlio Džamutku u metalu. Tako sad imamo jedno mitološko stvorenje koje prolazi kroz razne faze razvoja od potpisa do skulpture i materijalizuje se, da bi se odvojila od Pirosa koji sada postaje njen alter ego, jer je do tada ona bila njegov – kaže Radoševićeva.

Mural sa astronautima naslikala je 1999. godine, tokom bombardovanja, grupa Bgilegal (fotografija levo). U grafiti žargonu veliki radovi se nazivaju produkcije 

Najbolji način da se više informišete o beogradskoj uličnoj umetnosti i grafitima u Bloku 45 je da posetite internet sajt udruženja „Street art Belgrade“ (streetartbelgrade.com). Tu, između ostalog, možete pogledati i virtuelnu izložbu koja je dostupna publici iz celog sveta na platformi VR-All-Art, sa preko 40 radova koje su domaći i strani autori stvarali na ulicama srpske prestonice.

Ako imate vremena, prijavite se za neku od šetnji sa razgledanjem ulične umetnosti koje vode istoričari umetnosti Ljiljana Radošević i Srđan Tunić. To je sjajna prilika da se upoznate sa osobenostima Beograda koje na prvi pogled možda ne primećujete.

Petar Blečić

Žargon savremenih grafita

Tag – najjednostavniji grafit koji predstavlja stilizovani potpis. Trouap (eng. nabaciti) predstavlja viši stupanj u razvoju grafitera, ali to i dalje nije vrhunsko delo. Kad se potpuno usavrše i postanu oni šareni grafiti, koji se dopadaju većem broju publike, nazivaju se pis (piece).

Autlajn (outline) – linija ili okvir oko slova

Fil (Fill) – ispun, punjenje, to jest boja slova

Toj (Toy) – početnik i crtač bez veštine

End to end (E2E) – grafit od početka do kraja zida, vagona

Krosing (Crossing) – prelaženje jednog grafita preko drugog, smatra se uvredom…