GLAS ZA SRBIJU: Bira se najlepša poštanska marka Evrope

Još osam dana je ostalo do završetka glasanja na konkursu za najlepšu poštansku marku Evrope na stranici PostEurope, pa iskoristite priliku da svojim glasom podržite Srbiju.

Tema ovogodišnjeg takmičenja je Drevni poštanski putevi, a naša zemlja učestvuje sa markom na kojoj je predstavljen sahija, radom akademskog slikara Bobana Savića.

Srbija na takmičenjima koje organizuje Asocijacija javnih poštanskih operatora PostEvropa učestvuje od 2002, a pre šest godina osvojili smo i prvu nagradu sa markom sa motivom gajdi, na temu „Nacionalni muzički instrumenti“. Autor likovnog rešenja za tu marku je bila Nadežda Skočajić, akademski grafičar i jedna od kreatora poštanskih maraka i vrednosnica Pošte Srbije.

Nadeždin uspeh sada će pokušati da ponovi Boban Savić, koji je, između ostalog, i autor prigodnih marki povodom 100 godina od rođenja patrijarha Pavla (2014), i dva veka od rođenja mađarskog kompozitora i pijaniste Franca Lista (2011).

Izdanje pušteno u opticaj 5. maja sadrži dve marke nominalnih vrednosti 74 i 108 dinara, koverat prvog dana (FDC) i prigodan žig, a štampano je u tiražu od po 50.000 primeraka

Pored tatara – jahača, državne objave i naredbe od 17. veka, stoji na sajtu Pošte Srbije, prenosili su i pešaci – sahije, posebno na kraćim udaljenostima i na onim terenima koji su mogli brže da se pređu peške, nego na konjima. Sahije su bili izdržljivi, vižljasti ljudi, opremljeni naoružanjem, obučeni u praktičnu odeću, a kao znak raspoznavanja, nosili su praporce, ispod levog kolena. Njima su najavljivali ulazak u naseljeno mesto, a zvončići su im pomagali i da održe određeni ritam pešačenja. Prelazili su i do 40 kilometara dnevno, pri čemu, zbog raznih opasnosti, nisu putovali noću.

Vremenom su počeli da prenose i privatna pisma i manje pakete, za određenu nadoknadu, a u mesta u koja su dolazili, donosili su i vesti – abere o skorašnjim događajima, vašarima, cenama, zarazama, svemu onome što je bilo bitno za svakodnevnicu ljudi toga doba.

Posle Drugog srpskog ustanka, kada je bilo potrebno da se vesti prenesu pešice, brzo – štafetno i na kraćim relacijama, knez Miloš je koristio svoje tatare. Tatari, sahije, a kasnije i poštari koji su putovali na kočijama, koristili su dobro razvijenu i uhodanu menzulansku mrežu na četiri glavna putna pravca (Beograd – Radujevac, Beograd – Aleksinac, Beograd – Mokra Gora i Beograd – Loznica). Ova mreža bila je organizovana na Savi i Dunavu, a skele i čamci, a kasnije i brodovi, činili su važnu kariku u brzom i sigurnom prenosu pošte.

Petar Blečić