Na današnji dan, pre 81. godinu, rođen je Vidosav Stevanović, jedan od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka. Tim povodom, objavljujemo pogovor za 8. izdanje Stevanovićevog prvog romana Nišči, koji je prošle godine objavio Službeni glasnik.
Roman Nišči Vidosava Stevanovića otkrio sam relativno kasno, u 43. godini, tokom epidemije korone. Preporučio mi ga je gimnazijski drug Boris, šef bara na rečnim turističkim brodovima. Boris je cele prošle godine bio „usidren“ u Beogradu, i jedne julske nedelje pozvao me je na degustaciju „Aberlora“, dvanaest godina starog singl molt viskija. Pri kraju boce, u gluvo doba noći, podstaknuti dobrim pićem, razvezali smo i priču o knjigama, već mi je izdvojio na stranu Markesovu Jesen patrijarha i neki naslov kojeg se ne sećam, kada je iz biblioteke izvukao BIGZ – ovo izdanje Niščih. To je bilo jedino Stevanovićevo delo koje je pročitao još pre nekoliko godina, ali ta čudna knjiga ga je prodrmala, razlikovala se, kako je rekao, od svih domaćih romana koji su mu prošli kroz ruke. Pružio mi je dok je dosipao viski u čaše i prvo što sam pročitao kada sam je nasumično otvorio, bilo je dovoljno da Patrijarha ostavim na čekanju: „Svi ravnodušni i skudoumni, a takvih je mnozina, podsmevaju se proroštvima mojim. Kažu da sam od nejebice šenuo. Istina, sa ženama ne spavam prečesto, ali ponekad skupim novac i platim. Poruga se sručuje na mene, vidovitoga.
Zašto nam proroci umiru na krstu, raspeti, popljuvani, rugu svetine izloženi?“
II
Nisam ja književni kritičar, ni pisac, ni izdavač. Rođen sam šest godina pošto je objavljena ova knjiga. Volim da čitam, ali ne svašta, iz prostog razloga što za sve nemam vremena. Pre nego što sam se prihvatio Niščih, iščitao sam Saramagovu Pećinu. Možda je to slučajnost, ali kad god sam posle nekog njegovog romana prelazio na dela drugih pisaca, obično klasika, skoro nikad se nije desilo da budu blizu nivoa portugalskog majstora. Međutim, Stevanoviću je sa Niščima to pošlo za rukom. Pošto u BIGZ – ovom izdanju nije bilo rečnika manje poznatih reči i izraza, da bih sledio pisca koji je, objedinjujući razne oblike govora i pismenosti, uključujući i one pre Vukove reforme, uronio u narodni jezik dublje od ijednog meni poznatog savremenika, često sam morao da tragam po internetu za značenjem zaboravljenih starinskih leksema, što me je, paradoksalno, još više uvlačilo u priču, umesto da me odvrati od čitanja. Stranicu po stranicu, polako su se ocrtavali obrisi ovog, po raskoši građe, besprimernog spomenika srpskom jeziku.
Lingvisti su, inače, izračunali da je u Niščima, romanu koji je toliko pun čistog narodnog jezika da je bukvalno neprevodiv na bilo koji drugi, upotrebljeno čak osam nivoa jezika i četiri puta više reči nego u bilo kojoj srpskoj knjizi. Među mnogim stvarima kojima pleni ovo lingvističko remek delo, posebno je dirljiva ljubav koju je pisac pokazao prema svojim likovima – ljudima „izvan ili ispod društva“, po Bibliji, „niščima duhom“, iako ih, kopajući po „mentalitetskom, psihološkom talogu koji se skupio u svima nama“ i iznoseći na videlo ono što su drugi pokušavali da sakriju, nimalo nije štedeo. Dobar primer za to jeste Mladen Lazarević, ubojica, silovatelj, strah i trepet u selu, a i šire, „sam sebi Bog, i pomozbog“, koji je lako dizao ruku i na ukućane. Umro je prezreniji nego ikada, isteran iz Crkve, „bez oprosta i opoziva“, kada su ga brutalno pretukle nepoznate ubice. Pa, ipak, njegov životopis ili popis nedela završava se beleškom jednog kaluđera da je primio „dvajs dukata“ na ime molitvi zarad iskupljenja mnogih Mladenovih greha. Ili, stradanje Milorada Pantovića zvanog Gandi, čiji je lik zasnovan na Milovanu Pantoviću (1906 – 1941), samoukom osnivaču Odjeka Šumadije, jedinog kragujevačkog glasila tog doba. Za razliku od stvarnog Pantovića, koji je, po kazivanju svedoka streljanja u Šumaricama, ubijen u blatu, u naselju Bagremar, Stevanović je svom, literarnom, darovao kudikamo lepšu i uzvišeniju smrt.
A tu su, osim toga, i onaj prefinjeni mračni humor, koji provejava od početka romana i bez kojeg bi sve bilo teže progutati, mnoštvo stilova, obrta i trikova, poput roždanika i sanovnika koje je sam pisac izmislio…
Veličanstvena, potresna, na momente urnebesna, dragocena knjiga, za koju onoliko upućeniji od mene smatraju da spada u najbolja dela srpske književnosti.
III
Malo je reći da sam bio oduševljen posle čitanja; bio sam raspamećen, a pomalo i postiđen što sam Nišče tako kasno otkrio. Kada se Stevanovićev roman pojavio početkom sedamdesetih, dočekan je salvom negativnih kritika kao deo „crnog talasa“, kasnije se našao u elitnoj Nolitovoj ediciji Pedeset romana srpske književnosti, a potom je izbačen iz školskih programa. Danas, mnogi nisu ni čuli za ovu knjigu. I ja sam je otkrio sasvim slučajno. Zahvaljujući njoj, upoznao sam Vidosava Stevanovića i odradio sa njim intervju koji je jesenas objavljen u NIN – u; proveo sam tri nezaboravna popodneva u razgovoru sa jednim od najznačajnijih srpskih pisaca 20. veka i pročitao Testament, Dnevnik samoće, Splin Pariza i ponovo Ostrvo Balkan. Par puta sam i kupio Nišče kao poklon dragim osobama. Ni dan danas ne mogu da se načudim šta je sve izniklo iz onog zrna zalivenog viskijem.
Petar Blečić
Nišči, pisac, roman, Testament, Vidosav Stevanović