„Sutra ujutru polazim u logor… Javljam se dobrovoljno da pođem sa prvom grupom“, napisala je sedmog decembra 1941. godine Hilda Dajč, dvadesetjednogodišnja studentkinja arhitekture iz Beograda. Već sutradan našla se na Starom sajmištu sa još stotine žena, starih, bolesnih, iznemoglih…
Otišla je sa entuzijazmom, ubeđena da će biti od koristi, pomagati svojim sapatnicima, a ubrzo shvatila da se nalazi u paklu iz koga nema izlaska. Kada je i kako umrla, ne zna se. Pretpostavlja se da je kao i hiljade drugih zatočenika ovog logora, ubijena u gasnom kamionu. Svi su oni bili obični ljudi, živeli svoje obične živote, radili, družili se, imali decu, išli u škole, venčavali se… sve kao i svi ostali u gradu, ali – bili su Jevreji! Od ukupno 11.870 Jevreja, koliko ih je živelo u Beogradu pre Drugog svetskog rata, pobijeno je preko 10.500.
Decembra 1941. godine jevrejskim ženama, deci i starcima bilo je naređeno da spakuju lične stvari i jave se glavnoj kancelariji Specijalne policije. Odvedeni su u novoosnovani Judenlager Semlin. Hilda, devojčurak sa Dorćola, inače rođena u Beču, dobar student, savesna i odgovorna, prekinula je studije kada je okupiran grad i počela da volontira kao medicinska sestra u Jevrejskoj bolnici, gde je videla patnju i bedu, pa se uprkos protivljenju porodice, prijavila da ode i u logor. Bila je obična devojka, ista kao i njene drugarice, ali – Jevrejka. Sačuvana su njena četiri pisma, koja je pisala svojim prijateljicama Nadi Novak i Mirjani Petrović.
„Moji su protivni mojoj odluci, ali ja mislim da ćeš me barem ti razumeti: ima toliko ljudi kojima je potrebna pomoć da ja moram po nalogu svoje savesti da pređem preko sentimentalnih razloga u vezi sa porodicom i kućom i da se potpuno stavim u službu drugih…“, napisala je uoči odlaska.
Njena pisma, brojne fotografije i kratke istorije nekoliko beogradskih porodica koji svedoče o stravičnoj sudbini beogradskih Jevreja, izloženi su u Kulturnom centru Rex gde je održana komemoracija povodom Međunarodnog dana sećanja na žrtve Holokausta. Potresna „izložba“ pod nazivom „ Šetnja, slike i zvuci sećanja – Govorim u prvom licu“ u organizaciji udruženja „Haver Srbija“ imala je za cilj da podseti na stradanje jednog naroda, ali i da ukaže na besmislenost progona ljudi po etničkom poreklu.
Životne priče stradalih Jevreja u Drugom svetskom ratu, posetiocima su predstavljali đaci Treće i Desete gimnazije i Železničke škole iz Beograda.
Olivera Radaković
Beogard, Dorćol, Hilda Dajč, holokaust, jevreji, Kulturni centar Rex, logor